Dnevnik aktuelnosti (sos poruka u boci 2019-2226)

Prolog: 

Moralne dileme učesnika u aktivizmu dok gori šuma/Priča u kojoj bi Gogoljev revizor bio spaljen na lomači, samo za starije od 18 godina…

Artura Maksimovič (jedan od klonova druge generacije AI 85689), operativac za Global Informative Agency, 28. 02. 2186 godine

Izveštaj za Centralni Globalni Komitet za monitoring i upravljanje o prvom sastanku na kome je infiltrirana po zadatku putem tehnologije za identifikaciju i onesposobljavanje opasnih aktivističkih pokreta u njihovom začetku.

Dok je grupa aktivista sedela za stolom sa namerom kreiranja strategije za zajedničko nastupanje uprkos različitim viđenjima situacije i mogućnostima delovanja, neko je spomenuo političko angažovanje i tekovine tog aspekta aktivizma u svetu danas:

„Imamo nekoliko ponuda sa raznih strana, ustvari te ponude pljušte kao šamari na pošten obraz da se što pre u politiku uključimo, bolje bi bilo da požurimo sa udruživanjem dok je još sve sveže i zeleno. Naša borba će dobiti novu dimenziju tad, a mi ćemo svog predstavnika u organima odlučivanja imati, eto na primer mene. Trebalo bi da mudro odaberemo opciju koja će nas što pre izvesti iz mraka i promovisati u značajnu pregovaračku opciju“.

Aktivista E potvrdno klima glavom dok viri iza leđa Aktiviste A koji govori o uključivanju u politiku. Ostali gledaju u pravcu A, svako u vrtlogu sopstvenih misli i zaključaka. Trenutak neprijatnog ćutanja prekida Aktivista B:

„Pa dobro, možda u kasnijoj fazi, trenutno nije smisleno ubacivati politiku u aktivističku priču zbog nedovoljno jasne organizacije i sistema odlučivanja, nedostatka kritične mase u javnom mnjenju i definisane strategije, smatram. Osim toga, skupštinski leb bez motike deluje previše privlačno sa aspekta potkupljivanja osoba koji se bave aktivizmom, da teško da neće biti iskorišćeno od strane političkih elita“.

Aktivisti C i D koji su otvorili sastanak, ali posle toga nisu ništa rekli, odrično klimaju glavama na komentare Aktiviste B i gledaju upitno u pravcu A i E (E je mlađa A, hoda iza i skriva se na selfijima sa posečenim drvećem, pretenduje na mesto u skupštini, makar kao zamenik na rotaciji (do čega nikada neće doći, samo što Aktivista E to još uvek ne zna)).

Aktivisti A i E, nakon kraće pauze, izgovaraju uglas: „…Pa šta onda“?

Aktivista B: „Možda da razmislimo o tome da se ne dovodimo u vezu sa političkim partijama nego o udruživanju sa sličnim inicijativama i ekološkim organizacijama, bez obzira na političku opciju, jer svi su dobrodošli kao građani sveta u ekološkom aktivizmu, šta mislite?“

Aktivisti ćute neko vreme i mudro klimaju glavama, potvrđujući. Neki se značajno zgledaju između sebe, naročito A i E….. Aktivist D preuzima na sebe da se tim stvarima pozabavi, naravno bez ikakve realne namere da to uradi. Ipak, odlučuje da se promoviše i predlaže sam sebe za predsednika asocijacije društava u formiranju, u slučaju da se asocijacija nekim čudom ipak dogodi.

Aktivist B: „Rano je za predsednika, možda da se prvo pozabavimo udruživanjem“. Aktivist D: „Samo bi krvopija i pijanac tako nešto izgovorili“. Aktivist B: „Ne razumem insinuaciju“. Aktivist D: „Mislim šizofrenik i psihotik. Mi već imamo gotov statut da prepišemo“.

Aktivist C klima potvrdno glavom, ostali ćute sa nerazumevanjem, ali određenom dozom poverenja u samopouzdani ton Aktiviste D.

Aktivist B izgovara sa nevericom: „Opet ne razumem, zbog čega te besmislene uvrede? Osim toga, sad smo tek započeli razgovor o udruživanju, otkud nam već statut i predsednik? A ako bismo birali predsednika, predlažem Aktiviste T ili R, predstavljaju se kao nepotkupljivi. “

Aktivisti T i R, uglas: „Nismo mi nikada rekli da smo nepotkupljivi, zavisi koliko ponudite!“

U međuvremenu, D konstantno prima ljubavne strele od C u vidu zvučnih poruka putem kojih zajedno razvijaju strategiju kako da preuzmu sve saveze i udruženja u kojima su aktivni, a ima ih nekoliko. To je tajna veza čak i za njih same, gde jedan drugoga neprestano čine ljubomornim, što je opet usko vezano sa aktivizmom, te se niko ne upliće. Takođe, primetna je iznadprosečna doza samopouzdanja kod C i D koje izaziva utisak bespogovornosti i poštovanje kod drugih aktivista.

Aktivista M, koji je dotada snishodljivo ćutao, javlja se sa dozom oštrine u glasu: „Sa aspekta komunizma koji ja zastupam, mogli bismo ponovo uspostaviti tekovine revolucije, na primer giljotinu za one koji ne misle isto? Posle konfiskacije imovine i davanja iste zaslužnim građanima za našu ekološku borbu, na primer…

Dodaje, tišim tonom ali podjednako ubeđeno: „ Uveli bismo nakon revolucije limuzine za počasno članstvo i njihove ljubavnice, obavezno sa mogućnošću letenja iznad površine planete u slučaju da do otopljavanja ipak dođe, bez obzira na tekovine naše revolucionarne borbe.“

Aktivista B: „Uz dužno poštovanje za tekovine vaše revolucije druže, smatrali smo da je svrsishodnije da zagovaramo evoluciju svesti svakog pojedinca ponaosob o tome zbog čega je važna ekološka borba. Revolucija naspram evolucije deluje preoštro, jer bi izazvala previše nevinih žrtava kao i svaka revolucija do sada….“

Rešava u trenutku da proveri mentalno stanje sagovornika i izgovara ubedljivo sledeću tvrdnju: „Mada u ovom trenutku kolega, sa argumentima koje navodite deluje smisleno da određeni broj ljudi (manje vrednosti od vaše vrhuške naravno) izginu i podave se, jer su resursi veoma ograničeni, nema dovoljno za sve. Sve dok će vaše visočanstvo opstati u letećem automobilu sa izabranim pripadnicama drugog pola dok traje potop, ne deluje kao da je sve izgubljeno.“

Aktivista M klima glavom mudro, premudro.

Aktivista B nastavlja da pita, uz blagu nevericu u drhtavom glasu: „Ipak, imamo tu problem goriva, kako ga obezbediti dok traje potop? I naravno, problem selekcije dostojnih građana i građanki za leteće automobile, imate li rešenje i za to vaše vrhovno visočanstvo, mislim, komandante?“

Aktivist M: „Gorivo nije problem, industrija uljnih škriljaca je tek u povoju, biće goriva za nas povlašćene kao što je u svakoj krizi uvek bilo (grižu savesti zbog ekoloških posledica potrebno je u takvim izvanrednim okolnostima smanjiti na minimum), ali je potrebno što pre izazvati revoluciju da se i te zalihe ne potroše, kao što je nafta i ostalo. A za ženske, moram da proverim sa poznanikom novinarom kako da najlakše aktiviram te socijalne krugove, onda se one same proberu.“

Aktivista M uzima telefon i zove novinara poznanika uporno, ali odgovora nema, poziv je svaki put odbijen: „Ah, bio sam mu sa ženom, sad mi malo žao zbog toga, ali svako vreme nosi svoje breme, a svaka revolucija zahteva određene žrtve. Moraće da se postrojavaju same ispred mene i da me obožavaju, inače im ne gine giljotina.“ Ovo je izrekao tihim glasom tako da ostali nisu čuli zbog međusobnih dogovora i opšteg žamora koji je ličio na nerazumevanje, ali je izrečeno na uho B, kod iste izazvalo žmarke i jezu niz kičmu….

Epilog:

Aktivist M ostavlja SMS poruku kancelariji crvenog barona u kojoj je i sekretar i zapisničar, ali i crveni baron, što niko ne zna osim njega jer nije prisutan na društvenim mrežama: „Predlažem giljotinu drugovi, ovu drugaricu aktivistkinju nikada nećemo privući na svoju stranu“. Istovremeno, grozeći se na celu tu ujdurmu, ustupa prostorije crvenog barona koje sam iznajmljuje Aktivisti A i nekim drugim osobama za koje nema pojma ko su za određene dogovore oko ko zna čega, pre svega da se ne bi osećao sam u njima.

Aktivist C izveštava Aktivistu D da je asocijacija preuzeta, dok tople ljubavne strele glasnih zvučnih poruka greju hladne spavaće sobe nesuđenih ljubavnika.

Aktivisti T i R motre na ostale i razmišljaju gde će zimovati i letovati narednih 300 godina, jer mora se planirati unapred kada čovek više nije mlad.

Aktivist B: Odlazi posle sastanka razočarano u svom pravcu, potpuno drugačijem podrazumeva se od poznatog aktivistickog. „Jer ništa se ne ukvari tako brzo i tako lako kao altruizam i nikoga nije tako lako ne razumeti kao iskrenog čoveka”, misli u sebi.

Aktivist A izveštava centralnu kancelariju za spavače i dopisnike: „Zadatak izvršen, opasnost neutralisana. Preuzeli smo peticiju i rasformirali strukturu. Potrebno je da mi se priključi još nekoliko osoba koje će se posle otcepiti svaka na svoju stranu, samo da bismo razuverili narod, da možemo konačno da ih pošaljemo u aktivistički zaborav.„

Aktivista E je pokrila nežne uši izmanikiranim noktima preko narandžaste marame i pravi se da ne čuje izveštaj.

Photo CATA

Goran Zlatanović, 37 godina, grad: Pirot, zanimanje: vatrogasac, suprug i otac dvoje maloletne dece. Datum 28.07.2019

Kiša odbija da padne, idem u susret vatri. Kulja dim sa zapaljenih livada svesrdno pomognut smolom guste borove šume i u tom dimu ne vidim ni pedalj ispred sebe. 

Čujem potmulo tinjanje žara ispod lišća po kojem gazim, osećam smrad gume sa istopljenih đonova i žurim da sretnem plamen, vidljivog i poznatog neprijatelja koji će oterati zli dim što me guši u nozdrvama i preti da mi iscepa pluća kao svilenu maramu.

Dok pognut ka zemlji povijen glavom gotovo do stopala izbegavajući zla isparenja, nosim kofu sa peskom da je istresem u usta nevidljivog neprijatelja, kao da ću tom sadržinom zaustaviti napredovanje ogromne vatrene ale iz sedamnaestog kruga pakla. 

Izgleda kao da se sve urotilo protiv nekoliko dobrih nada koje još uvek gajimo u grudima da ćemo uspeti da se izborimo sa stihijom bez pomoći prirode što se oglušuje o naše molbe evo već sedmi dan od kako je sva sela u krugu od nekoliko stotina kilometara okružila vatra.

Moramo da delujemo, od toga zavise životi ljudi, a ne znamo kako. Nema bednijeg osećaja od nemoći kada se dešava nepravda ili zlo koje ne možeš da sprečiš. Ali kada pomoći nema ni sa jedne strane, ti si svoj bog, svoja religija i država i imaš sve što ti treba da zaustaviš poplavu. Ubediću sebe da je tako, ne smem da dozvolim da stihija sve proguta. 

Spoznaja da si nemoćan je snažno osećanje, jer ti trenutak očaja daje bes pravednika umesto tog bednog razočarenja i tada nema nevolje sa kojom ne smeš da se suočiš. 

Ne čuje se gotovo ništa osim šuštanja spaljenog lišća ispod kojeg tinja žar,  dok žurimo u suret vatri što u tom mraku i magli izgleda poznato poput davno izgubljenog prijatelja, opasna i draga, naspram te otrovne magle koja nas prati i okružuje. 

Nadam se vetru koji bi rasterao zlu maglu, iako bi to značilo da će plamen dobiti neophodno gorivo da se širi samo njemu znanim putevima. Ipak ništa nije gore od ove magle ispod koje tinja ta neman što se sprema u trenutku da nas žive proguta.

Dok u sebi prizivam kišu i molim se božanstvu koje sam u tom trenutku oživeo kroz sećanje, osećam u nozdrvama blagi miris svežeg vazduha koji donosi vetar sa severa i u njemu naslućujem, unapred doživljavam kišu koja će uskoro sigurno da padne. Ko god da se samnom molio ove paklene noći, zahvalan ću mu biti do groba, a naći ću ga kad jednom zajedno pređemo reku sa koje nema povratka da mu se i lično zahvalim, to obećavam sebi i zajedničkom božanstvu u nama.

Kiša odbija da padne, kulja dim sa zapaljenih livada. U tom dimu ne vidim ni pedalj ispred sebe dok povijen ka zemlji gotovo puzam izbegavajući zla isparenja. Idem u susret vatri.

Photo by Sergio Torres

Dušan Stojiljković, 77 godina, mesto prebivanja: Novi Sad, zanimanje: profesor u penziji, poreklom iz Dalmacije, datum: 28.09.2019

Prolazim pokraj pekare iz koje kao i svako jutro miriši svježe pečeni hljeb, a taj miris mi i ovog jutra ugreje dušu i ozari lice, dok pokraj mene žurnim korakom prolazi probuđeni grad u milion koraka i hiljadu različitih pravaca. Kada se slika tih koraka ubrza do beskonačnosti, oni u potpunosti nestaju i ja stojim sam ispred pekare u divnoj samoći osunčane ulice na ranom jutarnjem vazduhu dok se oko mene širi topli, mekani miris peciva što me uvjek podsjeća na dom. Ulica ponosno nosi ime pjesnika prohujale epohe kojoj i sam pripadam i ja mislim na njegove stihove o zlatnoj ptici koja živi na drvetu što je tu još od vremena pjesnika, iako već dugo nema ni njega, ni ptice, baš kao što uostalom, uskoro neće biti ni mene. Drvo je razgranato, zimzeleno, podsjeća na prerasli žbun i stoji već decenijama na samom ulazu u ulicu zlatnoga pjesnika. U njegovoj krošnji krili su se vrapci, senice i deca što su sa debelih grana skakala na travnjak koji ga okružuje, kao što ogrlica krasi lepu ženu. 

Nešto je drugačije od jutros. Krajičkom uma zaduženim za logiku primjećujem da čempres više ne pruža svoje dugačke ruke ka nebu i suncu, a batrljci njegovih udova nemoćno strše u vazduhu u sramotnoj golotinji i obnaženosti bez lišća i ptica. Zaprepašćeno gledam u unakaženo drvo, jer oko njega nema ni kablova ni objekata, niti bilo čega drugog što bi svojim značajem koji je u suprotnosti sa tim nesrećnim potomkom slavnih primorskih divova opravdalo čin bespotrebnog sakaćenja.

Znam da postoje ljudi koji sanjaju budućnost, iako nikada nisam bio među njima dešavalo mi se da mi se snovi ostvare, iako ne uvek na moju radost. Ipak ovo sakaćenje ne bih mogao da naslutim, sve i da sam sanjao daleku budućnost sa robotima koji su u stanju da rade gimnastičke vežbe kao pravi olimpijci. Kome bi zaboga miloga, moglo pasti na um da iz čiste objesti i nemanja drugoga zanimanja, posječe toga zelenoga gorostasa usred okrutnog hladnog betona. Svjedočio sam raznim razaranjima čiji je razlog bio čovjek, učestvovao i sam u nekoliko ratova čije ne znam više ni uzroke ni posledice i video mnoga stradanja. Žao mi ovog čempresa kao živoga čovjeka, prijatelj mi je od kako sam doselio u kraj, sa ulicom me upoznao kada tu nikoga svog nisam imao, ni prijatelja ni rođaka, podsjećao me na dida, na djetinjstvo i na dom. 

Čuo sam jutros na radiju da danas sade neki hrast na Fruškoj gori, zovu ga zavetni hrast (kakva neukost i bahatost, pa zna se valjda šta je zavjetni hrast), kao nekakav čin protesta protiv sječe šume. Svašta, pa makar bi tamo trebalo da ima šume na pretek. A žene što ga sade, uzjogunile se podigle glas, misle da se nakon dugog zaborava imaju pravo nazvati isceliteljkama, tradicionalistima, vračevima. Kao vraćaju se korenima sada kada se svet menja brže nego što je moguće ispratiti, prebrzo za moj staromodni ukus. “Vile i veštice, sve su to iste dokone žene”, govorio je moj dida dok me vodio za ruku kroz stazu popločanu senkama čempresa iznad kojih se kao zla ženska kob od kako je selo upamtilo, nadvijala stara maslina. Maslina je bila starija od svakog čempresa, šuplja i čađava, ali je i dalje rađala. “Nešto u tom ženskom soju ima đavalsko, čim tako matoro i dalje rađa”, govorio je moj pametni did, uglavnom kada nije bilo nane na vidiku. Čempresi me uvjek podsećaju na njega. Žao mi ovog starog znanca u novom domu, imao je on u svojim granama još pesmama i ptičjeg cvrkuta. 

Predavao sam i slovensku kulturu između ostalog, Istok pod slobodnim suncem ostavio je utisak na moje đake, iako je tada važila druga vjera, ne znam više ni sam koja. Iako mi to što rade te žene deluje šašavo, možda su bile među mojim đacima, pa sam i nehotice deo te sadnje i tog budućeg hrasta kojem postavljaju u zemlji temelje mlekom, medom i rakijom da se lakše primi, kao što su to radile njihove prabake čijih sada zaboravljenih vezova pokušavaju da se prisete, posađene u zemlju prije mnogo godina. Voleo bih da mislim da je tako. Pitam se šta bi sada rekao moj pametni did, da zna da taj ženski đavolski soj ipak podržavam celom dušom i svesnim umom… 

Možda bi ih i on podržao, iako je žensko od đavola, ko to zna? 

Alisa Bukurov, 26 godina. Student elektrotehnike na Univerzitetu u Beogradu, poreklom iz Valjeva, 2024 godina gospodnja

Branku sam prvi put videla kada sam se doselila u zgradu na početku studija, kako polako, vrlo polako prelazi preko stepenica, odmarajući se nakon svakog koraka nakon što bi zakoračila. Mislila sam da je fejker svega mi. Žena živi sama i privlači pažnju, to mi je bila prva misao. Ponela sam joj nekoliko puta kese do gore, čekajući je određeno vreme na svakom skretanju stepeništa. To mi je oduzimalo dragoceno vreme i nerviralo me, iskrena da budem. Posle nekog vremena joj više nisam nosila kese, samo bih se javila i pustila je da polako ide ispred mene, dok je ona polako, vrlo polako nastavljala svoj spori napredak, dišući teško usput.

Imala je mačku, mislim da je to bio rasni, sijamski mužjak, ali nisam sigurna. Branka ga je obožavala, iako nikada nije zaboravljala da naglasi (u toku naših slučajnih susreta na stepeništu) da ima problema sa disanjem. “Eh, kada bismo uvek u životu bili pametni” pomislila sam, “sigurno ne bismo držali mačke koje mogu da pogoršaju probleme astmatičarima, dok u najboljem slučaju makar ne bi pričali o toj slabosti”, ali zato smo valjda ljudi. „Volim ga kao živog čoveka“, odgovorila je uz osmeh Branka kao da me je čula. Kad je jednog dana mačak nestao, stanje joj se značajno pogoršalo, posle toga više nikada nije išla po namirnice, a nekoliko puta je u u toku te nedelje dolazila i hitna pomoć.

Jedne predvečeri sam otišla do njenih vrata jer je vodokotlić curio od gore, a učinilo mi se i da neko jeca, u šta nisam mogla biti sigurna, možda zbog zvuka vode sa kojim se jecaj mešao. Branka me pozvala unutra, bila je u kućnom mantilu. Učinilo mi se da je plakala, ali bila je nasmešena, ili mi se učinilo, nisam više sigurna. „E dobro si došla, nemam snage da otvorim ampulu za injekciju“, rekla je. 

Ušla sam u hodnik kao u drugu dimenziju. Stvarnost je dobila novo lice, ništa tu nije bilo na svom mestu. Kroz prozračnu koprenu boje, nazirao se svet magije i čudnih fantastičnih stvorenja koja su se micala po zidovima pokrećući kao u kaleidoskopu, čudne fantamorganične slike koje su sa treptajem oka nestajale, stvarajući u sledećem trenutku, drugačiji pokret i odnos.

Kepec sa tri ruke držao je kolibrija dok je sa druge dve ruke svirao violinu nezainteresovanoj himeri sa ljudskim licem. Na horizontu se beličasti oblak pretvarao u  plavičastog boga iza kojeg su u vatrenim kočijama tri goluba letela na različite strane sveta. Propet crni konj uplatene grive skakao je na mesec na kome su ljubavnici češljali kosu jedan drugome, a zlatne strele odapete iz luka boga Mitre pravile su mrežu za izgubljene duše svuda po zidovima tog kaveza.

 „Koliko ih je“, prošaputala sam. „Sporo hodam, ali brzo slikam“ rekla je uz osmeh, pretpostavljajući valjda da mislim na slike, a  ne na duše. Zaista ih je bilo mnogo (slika, ne duša), usudila bih se čak da kažem bezbroj, naslaganih jedne na druge, pokačenih na zidove i plafone, tako da mi se činilo da kreiraju tunele ka drugim svetovima i da komotno mogu upasti u jedan kao mala Alisa iz priče i nikada se više ne snaći za povratak natrag.

Odvela me pravo do prozora. „Napolju je magla, vidiš li?“, pitala me. Videla sam naravno, a pored toga, imala je miris i ukus, ne naročito prijatan. „Rekli su da je zbog zagađenja“, odgovorila sam. „Pojavila se kada su odneli jablan preko puta, posađen je kada se rodio moj otac, znaš li to“. Žmirkala sam kroz maglu nišaneći jablan i zaista, nije bilo krošnje. Možda su je u prolazu skinuli džinovi sa Brankine slike takmičeći se u toj magli ko će brže da je baci u vazduh i ponovo dočeka. Išla sam tragom njenih reči razmišljajući ko je mogao odneti krošnju stabla, ali nije se moglo sa sigurnošću tvrditi. „Znala sam da ću umreti kada ga odnesu,“ nastavila je kratko dišući, „ali me ova zla magla iznenadila. Gore je nego što sam mislila“, dodala je. „Dodaj mi tu injekciju odmah“.

Branka je zaista otišla negde sa tom maglom, da se više nikada ne vrati. Divila sam se njenoj odlučnosti i znanju, sušta suprotnost meni koja nikada ništa nisam tvrdila i nikada potpuno sigurna, oduvek sam veoma racionalno sumnjala i to me lepo povezivalo sa svetom. Ipak, bila sam sada potpuno sigurna da zla magla nije nikako mogla preživeti njenu magiju. Tako Branka sada leti negde sa orlovima sa svojih slika i diše doboko, udiše čist razređeni planinski vazduh celim kapacitetom svojih ozdravljenih pluća. Dišem sa njom i ja, mnogo dublje i svesnije nego ranije, iako se magla ponovo vratila, doduše ređa i kraća nego prošli put. Jedino mi je žao što mi nije objasnila ko je i gde odneo, ukrao našeg čuvara, veliki jablan preko puta. Pitaću je to sledeći put kada je budem sanjala, sigurno znam da nije fejker sada. Možda mogu da upadnem u tunel ka nekom od njenih svetova i da ga ukradem, vratim natrag od zlih džinova koji svojim dahom stvaraju tu zlu maglu, nikad se ne zna…

Alex Labović, 30 godina, mesto prebivanja: Velegrad i global net, zanimanje: programer, marketing advisor, web developer, konsultant 28102022

Gledam kroz prozor svog stana na jednom od najvećih bulevara ovog mravinjaka koji zovu Velegrad i ne mogu da se naviknem na količinu sunca koje mi bije u lice i propada mi oči kao da su nevidljivim iglama zataknute za lobanju iz koje štrče, a ta odvojenost mi izaziva nezamislivi bol u glavi. Nisam spavao nekoliko dana i sada pokušavam da nadoknadim izgubljenu energiju upijajući sunčeve zrake iako bih najrađe ostao u mraku sobe vođen jedino nevidljivim zracima interneta koji me kao lutka na koncima teraju da danima i nedeljama ostanem zarobljen u lucentnom kavezu sačinjenom od informacija i ljudi koji pristižu dovoljno brzo da se ne mogu ničim zadovoljiti, ali mi tako brzo prolazeći, ne mogu ni dosaditi. Sunce je prejako jutros, ali trpim taj bol zbog dragocenog vitamina D koji dobijam, a kojim čini mi se nadoknađujem izgubljeni san. Zašto me toliko peku oči?

Ogromni platan ulevo od mog prozora noćas je ostao bez svoje krošnje. Moćno stablo strši uvis kao nezavršena zgrada, iako je još juče pružalo ruke ka nebu (izgleda ipak bez odgovora). Deluje mi kao postmodernistička skulptura posvećena čudovišno preciznom delovanju čoveka u njegovom najdestruktivnijem modu. Pitam se koju novu supstancu bih mogao da naručim preko alibabe i njegovih 40 razbojnika da ublaži osećaj koji se javlja kroz kortex? Nema dozvole da emocije siđu niz kičmenu moždinu dublje od vratnog pršljena. Ako izgubim reptilski um, postaću podložan emocionalnim distrakcijama, a to je sasvim dovoljno da me ometa u radu, što ne smem dozvoliti, moram se odupreti. 

Sedam za komp i istražujem porno sajtove, jurišam na on line kockarnice, otvaram 7 prozora za chat, pratim statistike (to me smiruje), projektujem neka nezahtevna rešenja (sve u skladu sa zahtevima naručioca), usput smirujem neku prolupanu koku radi egzibicije isključivo, potrošiću nekako već te sumorne sate dok čekam da zazvoni telefon sa spasonosnim rešenjem. Nigde se ne zadržavam, jer vratiće mi se mentalna slika obogaljenog drveta i preneti me u detinjstvo kada sam skakao sa slične krošnje u zagrljaj ocu koji se izmakao i kada sam slomio nogu. To ne želim, pa pratim skorove, statistike, uporedne preglede, mislim o lovi koja mi nedostaje za supstancu kojom bih postigao potpunu funkcionalnost uma. Nema emocije, nema sudbine, nema obogaljenog drveta, nema sranja koja moram da primetim čim izađem na dnevnu svetlost. 

Supstanca je zakon.

Tijana Kasapinovič, kasirka u supermarketu, 26 godina, grad: Valjevo, Datum 28.02.2020

Dok čekam karte za koncert kao besplatni poklon od stranke kojoj sam se nedavno priključila na nagovor našeg direktora Laneta, posmatram lica koja ulaze. Tražim naznaku ljudskosti, nekog osmeha, emocije kao nekad, kada me baka vodila na pijacu gde su ljudi jedni druge pozdravljali i oslovljavali po imenu. Ne nalazim to nigde, iako već danima pokušavam isto. Nisam sigurna zbog čega mi je to važno, da na nečijem licu vidim osmeh ili da čujem ljubaznu reč od nekog slučajnog prolaznika u supermarketu. Svi su smrknuti, pune kese, punim i ja kao da je to smisao, katarza bednog dana završenog na još bedniji način, sa tom plastičnom kesom punom jeftine šunke i ko zna čega još. 

Dobar dan i doviđenja i tako milion puta, kao da smo roboti koji ponavljaju uvek samo jedno isto. Ovde smo da radimo ne da se veselimo, ponavljam u sebi ono što je pre neki dan rekao Lane, naš direktor kad nas je zatekao kako se na glas smejemo u magacinu onome što je rekao moj drug Toma, viši od svih za glavu i isto toliko ponizniji od ostalih. 

Mislim da je Lane svoj nadimak dobio jer je tako svilen, iako mnogo nabusit, naročito prema Tomislavu. Inače se zove Vladenko Radenković, mada ga niko ne zove po imenu. Meni je smešno kada ga grdi onako nizak i mršav u stavu petlića zbog bilo koje sitnice koja čoveku može pasti na pamet, dok Tomislav stoji pognute glave, pogrbljenih širokih ramena ispred njega kao da je nešto skrivio, zapravo kao da nije naučio važnu lekciju u školi, pa sad pokunjen sluša učiteljicu koju je fizički prerastao, ali i dalje veruje u njen autoritet i znanje.

Najviše voli da ga kinji ispred publike, drugih zaposlenih ili posetioca, najbolje više njih. Jednom prilikom smo slušali jednočasovnu tiradu izgovorenu niskim pretećim tonom zbog toga što ga je zatekao kako u prljavom dvorištu iza marketa hrani ulične pse. Navodno je ugrozio bezbednost zaposlenih, naša radna mesta, svoju i njegovu budućnost, pravni poredak, neoliberalnu ekonomiju i ko zna šta sve ne. Na svaki Lanetov besmisleni argument o njegovoj nedovoljnoj posvećenosti poslu, nesposobnosti ili ko zna čemu još, Tomislav uvek odgovara sa: „da, šefe, u redu šefe“. Tomislav je dobri džin, preuzme odgovornost i za ono što nije njegova krivica, nekako smo se svi već navikli na to, ipak nije uvek prijatno slušati te mudrolije nakon što si ceo dan stajao za kasom izigravajući robota.

Lane često putuje u Italiju (mislim da to radi da bi tamo nosio duge crne čizme, mrežaste čarape i periku, ali to su ipak samo izmišljotine mog dokonog uma dok odgovaram na uvek ista pitanja o cenama praška za veš i popustima za šunku ili ukucavam bar kodove stojeći za kasom). Volim da mislim da je on ustvari domino dama, jer bi perverzno zadovoljstvo koje dobija iz mučenja dobrodušnog džina jedino tako dobilo svoj racionalni epilog i opravdanje sa smislom. Dedice i minijaturni Italijančići nisu ni po čemu dorasli rasnom Srbendi, potomku gorštaka čiji su se još opanci mogli nazreti na njegovim ogromnim stopalima, a snažno seme proklijalo uprkos vetru i suši u moćnim mišicama i listovima, pa je mučenje takvog materijala uz blagu dozu psihičkog sadizma koji je pri tome neminovno izlazio na videlo, Lanetu verovatno pričinjavalo mnogo veće zadovoljstvo od uobičajenog.

Radujem se karti za koncert koju treba da mi donese dok zatvaram kasu za večeras i prepuštam se maštarenju kada i poslednja mušterija za danas napušta radnju. Lane dolazi da preuzme ključeve, izgleda bled i umoran dok mi predaje kartu i gotovo da ne obraća pažnju na moje zahvaljivanje dok žuri ka izlazu. Pitala sam ga kako je bilo na putu, nije odgovorio. Tomislav izlazi iz magacina i pozdravlja ga, on mu se blago osmehne, samo je klimnuo glavom. Dok posmatra spore kretnje svog dojučerašnjeg mučitelja, preko lica mog ogromnog dobrog džina preleće senka zabrinutosti, ali ništa ne govori ni nakon što je Lane izašao iz radnje, na hladan februarski vazduh. Kroz staklo gledamo kao hipnotisani kako se guši u kašlju, sa druge strane izloga. Oboje krećemo ka njemu i vratima u isti momenat, ali Lane se naslućuje taj pokret, okreće se i maše nam polazeći prema automobilu, dok mi i dalje kao hipnotisani gledamo kroz staklo, svako u svojim mislima.

Kraj prvog dela https://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2019/11/cata-259b8iHAt3U-unsplash.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2019/11/sergio-torres-nUw2nIGeGYY-unsplash.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2019/11/patrick-hendry-vlA_C_HTc1A-unsplash-scaled-702×1053.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2019/11/julien-riedel-Th12bcr5ulk-unsplash-scaled.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2020/04/inbound7664106943007600689.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2020/04/inbound5747373140581272669.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2020/04/inbound9012123321761383261.jpg