Dofan i Orleanka, aktivisti u Srbiji

Mala priča o malim ljudima, počinje sa nekoliko dečaka na Staroj planini i nekoliko devojčica na Fruškoj gori (ili je bilo obrnuto) koji su mnogo voleli drveće i reke. I te devojčice i dečaci su naumili da ljude okrenu prirodi i spasu drveće i reke oko sebe od ljudske gramzivosti i pohlepe.

Na samom početku, delovalo je kao da su drugi ljudi razumeli zašta se dečaci i devojčice zalažu i da će podržati ideju da priroda treba da se čuva za dobrobit svih. Ipak, oni su samo razumeli da je ta tema veoma aktuelna i da mogu da ućare za sebe više nego što bi mogli da se tom temom uopšte ne bave.

Priključili su se tim devojčicama i dečacima raznorazni bukodizači, besposleni šetači, ulizice, poturice, izdajice, potencijalni ministri i ministarke, budući korumpirani inspektori zaštite životne sredine i nastrani zombificirani biolozi u velikoj nadi za državnim poslom. I krenula je dramaturgija po staroj i dobro poznatoj umotvorini: zavadi pa vladaj.

A ti raznorazni bukodizači, besposleni šetači, ulizice, poturice, saradnice i izdajice otišli su svako na svoju stranu u pravcu dijametralno suprotnom od ideje koju su zastupali, iako na izgled svojim putem ka njenoj realizaciji.

Dakle, priča je lokalna.  Ali je misija globalna. A izdaja, pa ni ona nije lokalna, iako tako deluje.

Prestali smo da brojimo trenutke u kojima je izdaja postala stvarnost. Ali ne izdaja pojedinca, jer to je normalno smatramo. Prodati prijatelja za dinar ili hvalospev, za malo uživanja srušiti mu dom, ljubiti se sa onima koji su do juče nabijali na kolac i palili lomače za veru, promeniti prezime da se prezimi uobičajeno je, a izdaja prvih komšija, zaboravljenih boraca za zajedničke ciljeve ili porodice koja je postala nepotreban balast, izgledaju danas toliko uobičajeno da smo zaboravili na sve priče o pravdi, istinoljubivosti, časti i poštenju kojima su nas učili svojim primerom oni što su postojali pre nas.

Do prodatog obraza je danas lakše doći nego do novih cipela, jer kome je još uopše poznat smisao iza reči kao što su: vera, ideje, ideali i ostali blagoglagoljivi materijal koji po pravilu govori o onima koji su rođeni da postanu žrtve.

Prati nas kao pod lupom uveličana: izdaja prijateljskih i predačkih zaveta, zavereničkih ideja i ideala, izdaja čitavih naroda.

Toliko smo svikli na sve, da je za nas ovde izdaja čovečanstva samo još jedna u nizu, adekvatan nastavak naših htenja, logičan sled svih naših prethodnih dela ka logičnom kraju, vapaj za Nojevom barkom u kojoj ćemo baš mi biti okruženi reprezentativnim primercima drugog pola na pokretnoj traci reprodukcije.

Koga ćemo pri tome morati da se rešimo, nevažno je. Možda baš onih koji su tu barku napravili, jer revolucija jede svoju decu….

Koliko puta su nam rekli da treba da se pobunimo ovde na Balkanu? I koliko puta su zloupotrebili našu energiju i naše žrtve da se promovišu nečiji interesi, pohlepa koja vlada resursima, povlašćeni status trenutnih ili novih elita u nastajanju?

Otimačina je odomaćena na ovim prostorima jer ako ne otmeš, onda ni nemaš. Nemaš zemlju, kapital, resurse, ideje. Nemaš ništa ako ne otmeš, jer si siromašan u svakom smislu, a ako nisi, imaš strah da ćeš biti. I majke su nas upozoravale: nemojmo se zanositi idealima i glupostima, jer najbolji među nama oduvek su stradali za snove na kojima počiva napredak.

Za opšte dobro oduvek su ginuli najbolji. Ne, mi više nismo ti najbolji.

Dofan, misleći o Jovanki: „Tražiš od mene vrhunsku žrtvu na braniku revolucije, a ti ćeš pobednički da uđeš na Nojevu barku jednom kad se led otopi i kad se resursi potroše, dok ćeš saborce ostaviti da se podave kao duhovi drevnog Vavilona onomad kad je planeta rešila da skloni mulj i talog sa svog lica. Ne, ja ću da budem taj lik pobednički ozaren na pramcu revolucije, jer prozreo sam tvoj plan da ti pre mene stigneš, pa ti to neću oprostiti, jer isto bih uradio. A tebi ću reći da smo dijametralno suprotni, da bi mi savest bila mirna. Da, izdaću te.“

Baš tako je mislio Dofan o Orleanci kada je zaboravio utamničenu i nije poslao urgenciju da je iz zatvora vadi dok su lomaču za nesretenicu spremali.

Dofan, o Jovanki ponovo: „Nema veze što smo do juče isto mislili, nevažno je što si me podržavala, nije važna tvoja žrtva, ni to što si me iz pepela podigla kad sam pao, što si me svojom energijom hranila i iz mraka me na svetlo izvela. Ti me podsećaš na to da sam bio slab i sad kad više to nisam, ne mogu ti oprostiti što me se sećaš slabašnog. Izdaja će me postaviti na svetlo i na pijedestal koji zaslužujem. Da, izdaću te da bih smirio nemirnu savest. Veliki, mnogo veliki ću biti tada kada me očima punim poštovanja budu gledale ženke spremne za reprodukciju na velikom brodu evolucije, mislim braniku revolucije. Jer, ja sam evolucija, tj. revolucija. Gledaj mene. Baš mene. Vođu uoči u meni. Velikog vođu. Kralja svega, pa i Fruške gore! Daaaaa, izdajaaaa!!!!“

Orleanka ,dok gori haljina: “Mon coeur est a toi. Tu est libre.”

Možda je još rano pričati o završetku priče, ali neka tako bude. Đubrište istorije rezervisano je za one koji su izdali ideju za koju su se borili, a bez nje ne može dalje ni jedan korak, kreacija ne dozvoljava.

A dečaci i devojčice s početka priče? Oni zajedno smišljaju strategiju za obožavanje svakog drveta i svake reke i čekaju da im se pridruže drugi dečaci i devojčice čiste savesti i plemenitog srca, jer sigurno ih negde još uvek ima.