Odbranimo šume Fruške gore, 4.deo: Mudra starina i starešina šume ili starkelja koji nam troši kiseonik
Tekst iniciran izjavom jednog od zvaničnika, koji je na panel diskusiji vezanoj za seču šume na Fruškoj gori u svetlu klimatskih promena u martu 2020 godine naglasio da: “stara stabla troše kiseonik, zbog čega ih treba obnoviti” (čitaj poseći) video zapis o tome možete pogledati OVDE, iz čega je proistekla sledeća dilema: da li su stara stabla trošenje prostora za komercijalni uzgoj ili nasušna potreba za opstanak šume, prirodnih vrednosti i očuvanje biodiverziteta?
Na pitanje zašto su nam važni preci, odgovor je višeznačan. Ali da bismo izbegli popularizaciju, pomenućemo na početku krdo mladih slonova u Rwandi koji su se posle transporta sa ratišta (1990-1994), zbog emocionalnih i hormonalnih poremećaja u rezervatu u koji su transportovani ponašali kao delikventi i ubijali bele nosoroge, sve dok nisu doveli starije jedinke od kojih su mogli učiti i koji su uticali na njihovo ponašanje povezujući ih sa zaboravljenim znanjima prethodnih generacija (link o tome možete pogledati OVDE)….
E sad, na pojmove poput poverenja u mudrost vezanu za iskustvo, zahvalnost za blagoslove i iskrenu brigu jednih za druge smo u međuvremenu takođe zaboravili. Mrtvih predaka se sećamo najdalje do drugog kolena – zašto čeprkati po prošlosti kada je život dovoljno težak, dok su živi preci postali doprinos kućnom budžetu u najboljem slučaju. Da li je baš tako? Poštovanje se gospodo, kao što možemo videti na primeru delikventnih slonova iz Ruande, uči od starijih.
Na pitanje zašto nam je važna priroda, odgovora je mnogo, ali je čovek pored virusa, ipak jedino živo biće na planeti koje razara stanište u kojem živi. Poput krda mladih slonova delikvenata i mi smo pod dejstvom veštačkih hormona koje konzumiramo putem životinjske hrane iz masovne proizvodnje, medija i trke za privilegijama postali agresivni i nestabilni, interesuju nas jedino instant zadovoljstva, zaboravili smo na znanje koje se poput dobro poznatih slonovskih ruta odnosi na povezanost sa prirodom i zahvalnost majci zemlji koja nam je oduvek pružala mnogo, iako smo u međuvremenu, dok dobijamo mnogo više od onoga što nam je zaista potrebno, na tu povezanost (na prethodnom linku je lep primer), zahvalnost i poštovanje, jednostavno zaboravili.
Što se nas tiče, priroda je tu da služi čoveku za zadovoljenje njegovih potreba i bez njega ne može da opstane (taj stav je nadavno iznela zvanična predstavnica Ministarstva zaštite životne sredine na panel diskusiji vezanoj za seču šume na Fruškoj gori). Tolika kratkovidost može se objasniti situacijom u kojoj nedovoljno osvešćeni pojedinac opravdava uzimanje resursa iz prirode onako kako je to čovečanstvo radilo decenijama unazad, nemajući adekvatnu svest o tome da su se uslovi drastično promenili u međuvremenu, da se svetsko stanovništvo utrostručilo od polovine prethodnog veka, a sa njim i trošenje tih resursa, da je navedenih resursa sve manje i da se ne obnavljaju toliko brzo koliko ih čovečanstvo devastira.
E sad nešto o kulturi prethodnih generacija na koju smo takođe zaboravili u prethodnih nekoliko decenija, ne samo svojom krivicom doduše…
Narodi sa ovih prostora oduvek su imali visoko razvijenu kulturu poštovanja drveća. Sloveni, Gali, Kelti, Normani, Rimljani i Grci (koji su naseljavali ove prostore ili se sa stanovnicima Balkana vekovima mešali i čiji smo najverovatnije potomci) su veoma cenili šume i stabla. Verovali su da drveće ima čarobne moći, a posebno su poštovali hrast. Staroslovenski narodi, kao i grčki, rimski i skandinavski narodi, povezivali su stablo hrasta s najvišim božanstvom. Kod Grka on je Zevsovo drvo, kod Rimljana Jupiterovo, kod Germana Donarovo, kod Skandinavaca Torovo, a kod Slovena Perunovo, jer privlači grom, kišu i simbolizuje uzvišenost. Hrast je u starim indoevropskim religijama poznat kao drvo boga gromovnika. Za mnoge narode, drvo je stan božanstva, ima dušu ili je neka duša u njemu nastanjena.
Drvo sa svojim večitim obnavljajućim zelenilom kao osa sveta predstavlja život. Njegov vrh je prostor neba, a koren drveta – donji svet. Smatra se da nas koren stabla vezuje za pretke, a grane i zelenilo koje se obnavlja pripadaju božanskom, višim svetovima i budućim generacijama. Stablo drveta predstavlja materijalizovani svet u kojem živimo, a koji je neraskidivo povezan sa gornjim i donjim svetom i predstavlja našu vezu sa precima i zemljom hraniteljicom, ali i sa nebesima.
Konstantin Porfirogenit je sredinom X veka pisao o slovenskom poštovanju hrasta. I mnogo kasnije, hrastovi su sačuvali obeležje svetinje među Slovenima: pod njima su obavljani razni paganski, ali i hrišćanski obredi, pa se može smatrati i pretečom hrama. Veselin Čajkanović u knjizi “Mit i religija u Srba”, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973. piše da je hrast simbol je otpornosti i čvrstoće. Kod Slovena postoji verovanje da se na hrast može preneti bolest: Ukrajnici, Poljaci, Česi, Moravci na hrastu ostavljaju odeću bolesnika dok Bugari, Srbi, Makedonci i Hrvati na hrastove grane vezuju trake i konce iz odeće. Voda kojom su kupani bolesnici se prosipala oko hrasta, u probušenu rupu se stavljala odsečena kosa ili nokti bolesnika. Stari običaj da se pod hrastom održavaju zborovi je u vezi sa verskim uvaženjem toga drveta.
“Narod je smatrao svetim drveće koje se izdvajalo svojim izgledom, veličinom ili položajem, usamljena velika stabla nepravilnog oblika i zastrašujućeg izgleda. Smatralo se da je takvo stablo dom neke duše (najčešće božanskog porekla) i da u njegovoj blizini borave vile i druga natprirodna bića. Bilo je zabranjeno ložiti suve grane ili opalo lišće, ljuštiti koru sa stabla ili na bilo koji drugi način oštetiti stablo jer to, po verovanju, donosi nesreću, ne samo onome ko to čini, nego i svima oko njega. Pogotovu se ne sme odseći i uništiti, već mora samo od sebe da izumre kao čovek. Ko povredi ili uništi sveto drvo, po tim verovanjima ne može izbeći božju kaznu”.
U toku turske vladavine, Srbi su se zarad molitve, u nedostatku crkava, okupljali ispod osvećenih hrastova – zapisa (kultna mesta sa svetim drvetom kod kojeg se obavljaju molitve). Taj hrast, na kome je “zapisan” (izrezan ili isklesan) krst, koji je zamenio idola, imalo je skoro svako naselje, a pojedine porodice su imale svoje Zapise na imanjima, što je bila privilegija poštenih i uzornih domaćina (zvali su se i zavetni hrastovi). Nekada je glavni zapis bio u centru sela, ostali u polju i njima se pevalo da bi pšenica rodila, grožđe sazrelo i iz njega vino poteklo.
Sad malo činjenice (deo teksta o starim stablima preuzet sa stranice Prijatelji šume i grupe Odbranimo šume Fruške gore):
Zašto su nam sa biološkog i ekološkog aspekta važna stara stabla
Stara stabla su primarna skladišta ugljenika, obezbeđuju stanište za gnezda i jazbine brojnim pticama, glodarima i sisarima, obezbeđuju veliku količinu nektara i semena i imaju estetsku vrednost. Njihov značaj i vrednost raste sa godinama starosti. Činjenice:
Zrela i stoletna stabla imaju 2 do 15 puta veće cvetanje nego stabla srednjeg doba na istoj površini, a 3.5 puta više plodova od istih;
Obilje cveća i plodova utiče na dalji lanac ishrane i nepotrebno je isticati koliko je bogatiji i raznovrsniji živi svet pod krošnjama starih stabala;
Broj gnezda i jazbina značajno raste sa starošću stabala;
Šume su važne jer “zarobljavaju” vodu iz atmosfere tako što uvećavaju padavine i kondenzaciju magle, što je šuma starija, to su efekti veći. Postoje studije koje dokazuju da je seča na nekim mikrolokacijama dovela do smanjenja padavina u regionu koji ih okružuje;
Značaj za vodotokove: bilo bi suvišno pominjati značaj šuma u regulisanju bujičnih procesa i prirodnom dreniranju tla;
kroz sva godišnja doba šume sa starim stablima su bogatije životom (prim.prev. onima kojima novac nije na prvom mestu kada se radi o asocijacijama vezanim za šumu).
Vrednost stabla (večita dilema) – da li više vredi odsečeno ili živo drvo
Pod jednim starim stablom bresta kog svi u komšiluku zovu “Dinosaurus”, 1776. zaklonio se Džordž Vašington dok je posmatrao bitku na Vašingtonskim visovima. To stablo živi u Njujorku, na uglu St. Nicolas avenije i 163. ulice i ima svoju ličnu kartu – baš kao i sva stabla u Njujorku. Njegov JMBG je 2120654, star je 300 godina, visok 33 metra, prečnika 1.5 m. Pedantni Njujorčani su popisali stabla u gradu i omogućili interaktivnu mapu gde se mogu dobiti detaljni podaci o svakom od stabala – jednostavnim klikom na kružić koji predstavlja stablo. Link na stablo je https://tree-map.nycgovparks.org/#treeinfo-2120654 , a mapu možete pretraživati na https://tree-map.nycgovparks.org/
Dok je američka deviza “novac okreće svet”, za njih živo drvo donosi novac. Oni za svako stablo u bazi po preciznim naučnim metodama imaju podatak o vrednosti u ekološkom smislu, tako da naš starkelja prihoduje poprilično:
– Godišnje “primi” olujnih padavina 8,638 galona što vredi $85.52
– Godišnje uštedi energije 2,920 kWh što vredi $368.66
– Godišnje absorbuje 9 funti zagađivača što vredi $46.44
– Godišnje “veže” ugljenika 18,636 funti što vredi $62.24
Dakle, taj starkelja time što jednostavno postoji zaradi Njujorčanima 625.11 dolara godišnje.
694,249 stabala Njujorka privređuju i zarađuju godišnje 110 miliona dolara!!!
Krajnje je vreme da promenimo pogled na svet oko nas, a naročito na ulogu drveća i šuma.
Svako drvo nama puno više vredi živo nego posečeno i to nije izmišljotina, već naučno utvrđena činjenica. Živo drvo vredi, a donosi i novac – onima koji znaju da mere.
U staroj Evropi je ostalo veoma malo prašuma i tzv. “nedirnutih šuma” sa stoletnim stablima. Prosečan žitelj Evrope nema priliku da vidi kako izgleda stoletna šuma, tako da i ne postoji neki bliski odnos prema problemu. Kako Evropska Unija jede šume po svetu i koliko bi se šuma spasilo kad bi Evropljani jednom nedeljno preskočili meso u svojim obrocima i još ponešto na tu temu na http://d2ouvy59p0dg6k.cloudfront.net/…/wwf_epo_eu_soy_repor… Kome se ne čita: 5 miliona hektara šume (godišnji gubitak šume u Rusiji) bi bilo manje posečeno kada bi Evropljani jednom nedeljno preskočili meso za ručak…
Detaljniji izveštaj Evropske komisije na tu temu
Kod nas su brojni spomenici prirode stoletna stabla (Karađorđev dud, Lukića hrast ili legendarni Takovski grm pod kojim je knez Miloš proglasio početak II srpskog ustanka rečima “eto mene, eto vas – rat turcima”, koji se osušio 1992 godine – što su mnogi zbog događaja u vezi sa hrastom, protumačili kao znak nadolazećih teških vremena). Gubitak tih stabala nije samo naš ili evropski nego i svetski problem, jer su ta stabla deo kulturne i prirodne baštine čovečanstva.
Zaštićeno prirodno dobro „Lukića hrast – Lukića zapis” u selu Raniloviću kod Aranđelovca predstavlja primerak sladuna koji ima izdanačko poreklo, ali najverovatnije spada u drugu ili treću generaciju. Oko stabla se svake godine na Spasovdan obavlja litija (1). Obzirom na veliku starost i tendenciju opadanja vitalnosti stabla, neophodno je sprovesti sanacione mere, međutim zbog priče meštana u selu Ranilović da je to sveto drvo i da se sa stabla ne smeju otkidati nikakvi delovi grana ni plodova, stvorila se otežavajuća okolnost za sprovođenje sanacionih mera zaštite (2).
Tomić, Zagorka (1992). Šumske fitocenoze Srbije. Beograd: Šumarski fakultet.
Kanic, Feliks (1985). Srbija Zemlja i stanovništvo. Beograd: druga knjiga.
Takva verovanja su prenošena milenijumima pre ovih nekoliko decenija u kojima je brz tehnološki napredak i industrijski razvoj modernog čoveka ubedio da je baš on pametniji, sposobniji i veštiji od svih koji su postojali pre njega i da kao takav, ima pravo da zaboravi mukotrpno sticana znanja predaka o povezanosti duha sa prirodom i čoveka sa dešavanjima oko njega…
Zašto se stara stabla i dalje seku
Za šumarska preduzeća u koje slobodno možemo ubrojati sve naše upravljače zaštićenih šumskih područja stara stabla su samo “trošenje prostora” koji bi mogao da donese prihod. Zdrav razum kaže da su stara stabla sve samo ne trošenje, jer za njihovo održavanje i negu gotovo da i nema troškova. Običan čovek mora da shvati da kad su u pitanju zaštićena područja interes šumarske struke se kosi sa interesima zbog kojih je to područje stavljeno pod zaštitu. Šumarstvu se ne može poreći da je kompleksna nauka, da se studiozno bavi problemima vezanim za negu i rast šume, u ljudi u toj struci su veliki ljubitelji prirode i puno borave u njoj, ali krajnji cilj je uvek prihod od prodaje stabala, dakle novac i seča.
Da bi se sve to “upakovalo” u nešto što “pije vodu” izmišljen je koncept “održivog upravljanja šumama” koji je u prevodu “seci koliko god možeš, a da time ne srušiš šumski ekosistem”, koji podrazumeva da se na osnovu kalkulacije 10-godišnjeg zapreminskog prinosa stabala pravi 10-godišnji plan i onda se svake godine seče 1/10 iskalkulisanog obima u m3. To je suština, a u 50 nijansi sive spadaju detalji poput vrsta seče, angažovanih podizvođača, ljudstva i opreme tih podizvođača i detalja poput količine štete koju će pri tome napraviti jer su oni tu da poseku šumu i da za to dobiju novac…
Zbog svega navedenog, ne treba da čudi izjava zvaničnog lica da je staro drvo manje korisno za čoveka jer ne proizvodi kiseonik kao što to radi mlado stablo i da ga zbog toga treba zameniti (obnoviti, čitaj: poseći), iako radi kompletnosti informacija treba pomenuti da pri tom predstavnike šumarske struke naziva “de lux biolozima”. Uzimajući u obzir da se isto dešava i sa šumom u vlasništvu crkve na teritoriji Nacionalnog parka, ne može se sumnjati da su metode seče “stare šume” radi obnove nepromenjive, kao da su na glinenim Mojsijevim tablicama zapisane.
Model finansiranja: posle nas potop
Prihodi u zaštićenim šumskim područjima ne smeju biti bazirani na seči šume, jer je to u suprotnosti sa glavnim ciljevima zbog kojih je to područje stavljeno pod zaštitu. Nema nijednog opravdanja osim ekonomskog za komercijalnu seču stabala u okviru nacionalnih parkova i drugih zaštićenih područja, bez obzira na razne šumarske bajke o sastojinama, konverziji itd. Nacionalni parkovi moraju naći druge izvore finansiranja koji će nadomestiti gubitak vezan za komercijalnu seču (razlika između troškova i prihoda proizvodnje, tj. seče šume) koliko im godišnje nedostaje za finansiranje preduzeća i trebalo bi da potpuno isključe seču u II zoni zaštite. Postoje naučni radovi kao npr. od Dr. Milene Lakićević gde je kao alternativa trenutnom modelu upravljanja kao najbolja opcija odabran model koji IUCN preporučuje i koji se ogleda u sledećem:
Aktivnosti koje podrazumevaju najmanji pritisak na resurse i odgovaraju statusu prostora;
Razvoj bio-baštenske proizvodnje, proizvodnje voća i povrća, kao i proizvodnje semena, sadnog materijala i lekovitog bilja;
Povećanje površina pod zasadima medonosnog drveća i žbunja;
Pošumljavanje vrstama koje imaju meliorativni i ekonomski značaj.
Mi bismo dodali još: razvoj eko turizma i veća saradnja sa biolozima, ekolozima, obrazovnim institucijama, strukovnim udruženjima i zainteresovanim građanima, makar samo radi razmene ideja jer 100 glava je uvek bilo pametnije nego nekoliko – možda osmislimo i bolje i dugotrajnije metode zarađivanja za nacionalni park i državu u globalu, a da pri tom uspemo da zadržimo i ulepšamo naše šume i da ih sačuvamo za nas same i generacije koje dolaze, tako će svi biti na dobitku…
Elem, situacija u kojoj se za opravdavanje komercijalne proizvodnje drveta u okviru nacionalnih parkova i zaštićenih područja izvlači iz zakona termin “održivo gazdovanje” iako biljne i životinjske vrste u međuvremenu nestaju zbog devastacije prirodnih staništa, a na pitanje o efektima metoda obnove šume putem seče, dobija se odgovor da će biti vidljivi nakon 150 godina, može se opravdati jedino nedovoljnom obaveštenošću o aktuelnostima vezanim za klimatske promene, gde su upravljači ostali zarobljeni u tradicionalnom konzumerističkom pogledu na stvari, dok se svet oko njih u međuvremenu drastično promenio. To što su zaboravili i zapise predaka u tom kontekstu možda i nije najvažnije, ali je takođe nepobitna činjenica.
U šumama koje se seku povećava se “mortalitet” stabala koja se ostave jer postaju ranjiva na bolesti, vetrove, oluje, oštećuju se prilikom seče, često se ostavljaju gomile sitnog granja kraj stabala koje onda postaju idealna osnova za pokretanje prirodnih požara, narušava se kvalitet i struktura zemljišta… Postoje čak i studije po kojima veća stabla koja se ostavljaju na mestima oplodne seče postaju česta meta gromova i u roku od 2-5 godina 15%-37% njih strada. Takođe je upitan kvalitet mladih stabala koja nastaju kao rezultat oplodne seče jer su ona često deformisana i potisnuta i teško da će se neka od njih razviti u stoletna stabla koja pružaju stanište brojnim životinjama.
Ping-pong prebacivanje odgovornosti
U gužvi oko seče, planova, programa, osnova gazdovanja i ostalih nerazumljivih dokumenata, zaboravlja se činjenica da je 15 godina unazad Fruška gora bila “ping-pong” loptica u smislu prebacivanja osnivačkih prava na nivou pokrajine i republike i da je i od strane vlasti i od strane korisnika tretirana kao javno dobro u najgorem smislu te reči, a to je: uzmi sve što možeš, a nemoj ništa da daš…
Kada se menja vlast ili osnivač menjaju se i planovi: famozni Master plan koji je Vlada AP Vojvodina usvojila 2011. posle duge javne rasprave više nigde se ne može preuzeti.. U njemu se po prvi put pominje tunel kroz Frušku goru koji bi trebalo da smanji ili u potpunosti zaustavi protok saobraćaja preko teritorije nacionalnog parka (sa preko 10-12.000 vozila dnevno). Po završetku izgradnje trebalo bi zabraniti saobraćaj teškim vozilima preko Iriškog venca i Partizanskog puta, a poput npr. Učke na Istri naplaćivati prolaz kroz tunel i tako zauvek rešiti izvore finansiranja i smanjiti seču, naravno nakon inicijative za izmenu šumskih osnova i planova upravljanja koji određenu seču neumitno zahtevaju od upravljača.
Ali lepe želje su jedno, a realnost nešto sasvim drugo…
Postavlja se večito pitanje ingerencija, između: dva republička ministarstva (Ministarstvo zaštite životne sredine i Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva), dva pokrajinska sekretarijata, dve inspekcijske službe vezane za republička ministarstva i pokrajinske sekretarijate, kao i republičke Direkcije za puteve (u čijoj su nadležnosti su putevi koji prelaze preko teritorije nacionalnog parka), a osim toga, tu su i Vojvodina šume i Srbija šume. Splet njihovih nadležnosti bi bio kompleksan poduhvat za razumeti i objasniti, čak i za mentalni kapacitet jednog Ajnšajna, a kamoli prosečnog zainteresovanog građanina koji pokušava da razume kome se obratiti sa pitanjima ili zahtevima kada se radi o Fruškoj gori. Mala bara, puno krokodila, što bi se reklo…
Zlatna generacija na prestolu od drvenih paleta i plastičnog otpada
U toku je šesto masovno izumiranje vrsta na planeti, a razlog za to je samo jedan – čovek i njegovo neracionalno delovanje. Okeane i oranice smo zatrpali plastičnim otpadom, vodu zaprljali i zatrovali, ispuštamo otrovne gasove u atmosferu, šume mahnito sečemo. Dok iz njene utrobe vadimo sve što se izvaditi može i hranimo čudovište pohlepe, žalimo se kako nas priroda ometa da nastavimo sa redovnim užurbanim aktivnostima.
Šta je dovelo do pojave instant konzumerizma sa tendencijom trenutnog zadovoljenja potreba i sticanja sve većih materijalnih koristi surovom eksploatacijom prirode, bez obzira ko će pri tome snositi posledice? Pohlepa ne poznaje tradiciju ni granicu i predstavlja faktor koji ubrzava stopu uništenja, utičući svakodnevno na nestanak stotina biljnih i životinjskih vrsta, što sa druge strane čoveka čini neosposobljenim na raznim nivoima (imunološkom, emocionalnom ili sistemskom) za krize koje se u prirodi neminovno dešavaju. To bi možda bilo razumljivo ako se izuzme činjenica da je svojim delovanjem, taj nezainteresovani, svemogući homosapiens uticao da se i ova poslednja kriza dogodi.
Ne treba da čudi da se priroda brani prirodnim nepogodama i virusnim mutacijama, jer čovek i dalje postupa bahato, neracionalno i bez svesti da će uništenjem planete i prirode koja mu predstavlja domaćina, nestati i on sam. Ukoliko odbacimo teorije svetske zavere i razvoj virusa u laboratorijskim uslovima, ostaje opcija da majka priroda već neko vreme razvija anti-humanoidne mere (kokošiji, svinjski grip, bolest ludih krava i sada konačno COVID19, virus sa zmije prešao na šišmiša i mutirao tako da može da ugrozi čoveka).
Da, zlatna generacija je bahata, osiona, nemarna i sebična, nema dovoljno svesti ni razumevanja za prostu činjenicu: nemoguće je zadržati udobni “status quo” ukoliko ne shvatimo da je promena ponašanja neminovnost na koju možemo da se odlučimo sami ili će nas na to naterati sile kojima više nećemo moći da upravljamo. Alternativa je nastaviti sa dosadašnjom praksom, pa dok traje traje.
I da zaključimo gospodo, morate se menjati zajedno sa svojim stavovima: priroda može bez čoveka, ali čovek ne može bez prirode. Ponavljajte to kao mantru dok ne razumete konačno koliko je važno. Prirodu više ne smemo tako grubo zloupotrebljavati – i to mora postati jasno onima koji imaju moć donošenja odluka….
Naše mudre starine i starešine šume (ogromni hrastovi iz priče), potrebni su nam kao vazduh koji dišemo, oni nas uče poštovanju bez kojeg nema ni napretka ni opstanka. Korenjem nas povezuju sa mudrošću predaka, krošnjom sa nebom i prenose blagoslove potomcima. Iako deluje da smo kako kažu naši starci kao “tikve bez korenja” uzimajući u obzir kako se ponašamo prema životnoj sredini, preživele su naše mudre starine i starešine šume i gore tikvane od nas do sada, trebalo bi to da nas opameti na vreme.
Ima neka tajna veza:
Jedno amazonsko pleme pod imenom Tembe se samoorganizovalo i napravilo monitoring sistem svojih šuma korišćenjem starih mobilnih telefona, kao i svoju čuvarsku službu. Stari telefoni na koje su zbog postojanog napajanja nakačene solarne ćelije su umreženi i u centrali prate zvuk sa svake od pojedinačnih “stanica” i ukoliko čuju zvuk motora, testere i sl. brzo se organizuju i odlaze na to mesto da bi ga odbranili…
Možda će se u šume Fruške gore jednog dana vratiti drugovi Prle i Tihi da kao pripadnici plemena Tembe, mobilnim telefonima i fotoaparatima love neobaveštene drvoseče nakon što se iscrpe sva sredstva da se pregovorima i diskusijom institucije nagovore da poslušaju građane i ostave to malo zelenila kao prirodni filter za kiseonik koji nam je ovih dana zaista neophodan….
