Red alert ili zašto nam smeta Greta

Naučnici upozoravaju, ali oni to rade već godinama…  Istini za volju, ima i onih zombificiranih u strahu od sistema zbog privilegija koje idu uz državni posao i sigurnu platu. Mislim, gde gori?

Aktivisti se bune, ali su nekako mlaki i deluju neorganizovano. Možda bi mogli da budu radikalniji? Iako sami nikada ne bismo napravili radikalan čin niti se bavili bukodizačkim aktivnostima, jer pobogu aktivisti izgledaju smešno, ne znaju dovoljno o temi kao oni naučnici s početka, stoga džaba im trud… 

Aktivizam tako ulazi u zonu blisku komediji, dok su aktivisti određena vrsta manijakalnog tipa razmaženog homosapiensa sa viškom slobodnog vremena i energije za rasipanje. Osim toga, nasilni činovi tih aktivista (slike posečene šume i iskasapljenih životinja ili plačni glas sa govornice UN koji upozorava  na predstojeću katastrofu epohalnih razmera),  štete našim čulima naviklim na prosečnu dozu konformizma. Leba i igara, po mogućstvu što više, jer gde se ima tu se i rasipa.  Neka se drugi bave neprijatnim temama, jer to je svakako naporno. Nedovoljno obavešteni građanin i dalje misli da može da nastavi sa konformizmom, a cilj je što duže zadržati udobni status quo.

Penzioneri sa Stare planine sa isukanim štakama izgledaju kao parodija na svetlosne ratnike iz kultnog filma o ratovima zvezda, ali su možda savršen primer aktivista danas, iako u pozadini te slike sedi opustošena i ostarela Srbija koja na pragovima svojih kuća brani dedovinu i samu prirodu od pohlepe modernog homosapiensa kome ništa nije sveto osim njegovog veličanstva profita. Staračka i napuštena domaćinstva koja su ti aktivisti odbili da napuste kada su njihova deca otišla  u velegrad ili se preselila u inostranstvo krase umrlice kao đerdani, a parlozi su pokrili nekdašnje oranice sa kojih je onomad, posle svetskog rata posečena stoletna šuma. To je slika Srbije van nekoliko većih gradova danas.

U takvoj situaciji, gde je ekološki aktivista osvešćeni potrošač sa početka priče državni neprijatelj broj 1, jedino su političari složni da je potrebno delovati zajednički, ali protiv aktivista i ekoloških pokreta.  Kapital štiti svoje pravo na reku, šumu i vazduh jer je to sada roba koja pripada onome ko najviše plati. Države se udružuju i savezi se stvaraju sa idejom ostvarivanja profita većom ekspolatacijom resursa kod onih koji nisu imali snage da se organizuju kako bi se zaštitili. Kinezi cepaju po proizvodnim linijama u Boru i Majdanpeku, sa naznakama ekološke katastrofe svaki drugi dan, a ti gradovi izgledaju kao Hirošima i Nagasaki posle atomske bombe, za šta niko nije kriv osim nas.  Amerika je otkrila najveće nalazište uljnih škriljaca na svetu i Teksas likuje nad novih 100 godina ekspolatacije i emitovanja ugljen dioksida u atmosferu. Ni mi nismo bolji tako maleni dok se radujemo instant kapitalu, ali zaboravljamo na činjenicu da zbog tog kapitala možemo sa ponosom da kažemo da smo prodali zemlju za koju su oni pre nas krvarili vekovima, a da smo mi poslednja generacija koja stoji na pramcu broda koji tone i potonuće zajedno sa tim brodom. Utopija gde je čovek osvešćeno biće naspram distopijske slike budućnosti u bespoštednom ratu za resurse tako danas deluje naivno i samoobmanjujuće.

Devojčica koja plače na govornici skupa na kome su najveći svetski moćnici okupljeni da diskutuju o ekonomiji možda nije najbolji izbor za glasnogovornika aktivista koji sebe nazivaju zelenim, onih koji razumeju da je jednostavna i iskrena namera stvarni pokretač promene. Ali pošto nema boljeg izbora, Greta je savršen izbor. Vi što se krijete iza bezimenih maski i kritikujete devojčicu tako snažno imenom i prezimenom, prisvojioci tuđih dela i misli, kritičari, samozvanci svih nauka i umetnosti i samoproklamovani revolucionari teorije prošlih vremena i prošlih revolucija, morate da razumete da je Greta bolji izbor od vas. Ona predstavlja generaciju odraslu na virtuelnoj stvarnosti, ona je privilegovano dete sa kojim druga privilegovana deca mogu da se poistovete, na tu decu računamo.

E da, sram nas bilo intelektualci, novinari, slobodni mislioci, sram nas bilo biolozi, naučnici, političari, deca su hrabrija i pametnija od nas. Vi što jurite privilegije, sa osionim i bahatim stavovima prema onome što nas okružuje morate znati da Vaša deca neće uživati u blagodetima kaubojskih osvajanja i privilegija osvojenih ćutanjem, jer neće imati tlo pod nogama, čist vazduh će disati u tragovima, neće imati čiste pijaće vode u neograničenim količinama, neće imati blagodeti zdrave hrane u kojoj mi tako osiono uživamo i koju često bacamo. Od kolike koristi će sve naše privilegije biti tada? Hoće li nas pominjati po dobru ili uz kletvu, hajde da se zapitamo?

Istina je da je pojedinac koji se smeje onom aktivisti sa početka priče ili ga svesrdno kritikuje slab i da smatra da ne može ništa da promeni. On ne veruje u sopstvenu moć i stoga je onesposobljen, amputiran iz svih struktura vlasti i odlučivanja, njegova moć je minimalna, svodi se na dokazivanje drugim  slabićima u domenu virtuelnih igračaka i postignuća i bežanje od siromaštine kao od teške bolesti. Prosečan konformista misli da nije kriv, a ipak će najviše ispaštati zbog svoje nezainteresovanosti. On koji je zaglavljen u limbu između surove stvarnosti i virtuelnog sveta u kome je instant zadovoljstvo lako ostvarivo. Njegovi preci su sa sela došli u grad i on nije osposobljen da se tamo vrati, osim vikendom ili jednom godišnje kada se vrati iz inostranstva.

U gradu su male prilvilegije na dohvat ruke, iako se u smogu i propagandi kuvamo kao žabe u mlakoj vodi koja postaje sve toplija, sve dok nam sposobnost privikavanja na toplotu u potpunosti ne oduzme snagu da stvari promenimo, a voda postane previše topla da bismo iz nje iskočili.

Sve je onako kako smo i očekivali, izuzimajući činjenicu da je vremena kraće nego što smo očekivali. Planeta je rešila da promeni čoveka ili da ga se reši zauvek. 1% povlašćenih priprema strategiju za izlaz: put u daleki svemir, staništa na marsu, podzemni ili podvodni gradovi sa obaveznom genetskom modifikacijom, na primer…

Stvarnost je nestvarnija od bilo koje izmišljotine, a žablja supa je ono što nas u narednih 20 godina čeka ukoliko se ne osvestimo. I to brzo…

Borski Stol je krov istočne Srbije. Odatle je pogled jasniji i kristalno čist.