Švajcarac u doba korone (rodoljubiva priča u vreme globalne ekonomske krize)
Photo by Adlan
KRALJICA VIRUSA
Rođena od majke zmije i oca šišmiša negde na azijskoj pijaci egzotičnih vrsta pre nego što su oba roditelja dospela na tanjir bogatih ljubitelja egzotičnog mesa, potomak je sedme generacije potencijalnih vladara planete prispelih iz životinjskog sveta iz porodice SARS, poznatija pod imenom CORONA (na italijanskom ta reč znači “kruna”, ipak možda je u pitanju slučajnost)… Sadašnja pretnja čovečanstvu, punog imena i prezimena SARS Covid-19, prema nekim informacijama, svoju dominaciju zasniva na vezi između dva virusa koja su se ukrstila i kreirala takozvanu Himeru, čudovište koje je mutacija prirode ili laboratorije svejedno, ali svojevrsni odgovor na različite stres testove kojima već dugo vremena podvrgavamo Majku Prirodu.
Možda zato što je arčenje prirode od strane čoveka postalo najnesuptilnije u prethodnom veku, priroda razvija niz suptilnih odbrambenih mehanizama, patogene mutacije koje je sve teže kontrolisati. Ovaj virus je agresivan, širi se brže od prethodnika iz iste familije i čini se da za razliku od njih ugrađenu veštačku inteligenciju, jer se vezuje za protein koji sintetiše samo čovek. Suptilnim metodama širenja (u koje spadaju inkubacija duža od uobičajene, prenošenje bez simptoma, otpornost na visoke temperature – što je faktor na koji do sada nismo računali), potvrđuje globalnu dominaciju i bira žrtve po godištu i polu, dok se statistike vezano za tu probirljivost mogu pratiti u realnom vremenu, sa glavnim pitanjem kako će ko na globalnom nivou proći u krajnjem skoru.
Ipak, sada se već jasno nameće zaključak da najveći problem na globalnom nivou nisu ti morbidni skorovi broja žrtava (nažalost većinom najugroženijih socijalnih kategorija: staraca, beskućnika i Indijanaca), koje pratimo u realnom vremenu, a što nam je omogućila organizacija koja hoće da nam svima uvalja vakcinu, milom ili silom svejedno. U najavi je već i ta vakcina koju će morati da primi nekoliko milijardi ljudi da bi običan čovek mogao da putuje, vozi, radi, vrši neku interakciju sa sistemom, što je takođe do sada neviđeni presedan.
Ostaje dilema da li je naslednica sedme generacije SARS virusa – tzv Corona, blago genetski popravljena, mutirana što bi se narodski reklo. Ako je tako, koja bi bila svrha te mutacije: smanjenje svetske populacije na zlatnu milijardu, ekonomski interesi, farmaceutski lobi ili nešto što još uvek ne možemo ni da naslutimo?
Najveći realan problem trenutno je kako održati nivo ekonomije da sada već evidentna svetska ekonomska kriza ne preraste u najveću humanitarnu katastrofu od vremena velike gladi ukoliko pandemija potraje i nakon nje… Pitanje kako nahraniti svetsko stanovništvo se već stidljivo pomalja na određenim lokacijama (u Indiji je na primer 2,5 milijardi ljudi u karantinu bez načina da zaradi za hranu). U isto vreme predsednik jedne od najvećih zemalja na svetu poziva radnike da se vrate na posao, jer kako kaže: „ne može lek biti gorči od bolesti“. Na državnom nivou, merkaju se zalihe brašna i meri ko ima više. Ako uspemo da izbegnemo holivudski apokaliptični scenario sa virusom i Tom Kruzom, dočekaće nas Mel Gibson u Pobesnelom Maksu. U takvim uslovima trebalo bi praviti odstupnicu na ličnom i na državnom nivou.
georg-eiermann photo
POSLEDNJA PRIČEST INFICIRANOM SREBRNOM KAŠIKOM
To smo dakle mi i naš ukrotitelj. Ona zbog koje smo konačno prestali da srčemo naftu, da trujemo atmosferu, da pravimo ozonske rupe. One koja je došla da nas zaustavi makar na sekund u ulozi kraljice virusa …
Šta je sa sistemom, državama i institucijama, narodima, malim čovekom? Kako se ko snašao u tom predvorju pakla u koji smo strpani zajedno, bez razlike na boju kože, veroispovest, naciju, statusne simbole koje posedujemo ili političko opredeljenje koje nas međusobno razdvaja?
Ljudska patnja izražava se na različite načine, od razdvojenosti porodica i prijatelja (jer čovek je društveno biće) do neizvesnosti koja prati te čudne promene, strahova za goli život i egzistencijalne krize, do krize sistema kakvog poznajemo i volatilnosti tumačenja građanskih sloboda. Naša braća u Italiji i Španiji umirali su po hodnicima bolnica jer nije bilo dovoljno respiratora da se svi na njih priključe, a medicinske sestre zbog pritiska izvršavale su samoubistva. To je konačno bio dovoljan razlog da i mi ozbiljno shvatimo coronu, nakon početnog ironičnog stava: beli luk i rakija rešavaju svaki virus…
Nemci nisu imali problem, oni su sistematični i dobro organizovani. Kina je svoju zarazu stavila pod kontrolu vrlo brzo. Bogati ćute, oni će postati još bogatiji. Siromašni su još siromašniji. Mi smo se za divno čudo, dobro snašli i ponovo pokazali da smo najsložniji kad su vremena teška i da nam je kriza normalan način funkcionisanja.
I šta to konkretno znači za malu zemlju na rubu civilizacije, koja je oduvek iz nekog razloga bila zanimljiva velikima, naročito u vreme kriza. Tu su se lomila koplja, stvarali junaci i mitovi, slamala carstva. Možda zbog geografije, prirodnih lepota, dobrote i lepote ljudi ili resursa, nije ni važno…
Ono što nam je trebalo predstavljati komparativnu prednost, kad se podvuče crta, nekako je oduvek bio razlog za usud i propast. Biti Srbin je časno i teško zanimanje, nema te krize, globalne ili lokalne gde nismo dokazali da smo prvi u redu kada treba da se gine, da se strada za ideale, da se dokazuje nepokornost, da se glava stavi na branik revolucije.
Zbog časnog stajanja u redu za pričest jednom kašičicom u vreme vladavine globalne pandemije novog virusa, niko dakle nema prava da nas optužuje jer smo u istom maniru vekovima stradali, pa nam naprosto čudno da nismo među najugroženijima na planeti, te smo odmah požurili da popravimo nelogični saldo.
Zbog herojstva kojem smo preterano skloni u vreme globalne pandemije ližemo istu srebrnu kašičicu pričešćujući se kao pred sudnji dan (mnogi nakon povratka u otadžbinu) zaboravljajući da tim izopačenim junaštvom ne dovodimo u opasnost samo sebe, nego i svoje porodice, prijatelje i sve one sa kojima ćemo doći u kontakt u danima koji slede nakon nultog, pa sve do petnaestog dana izloženosti.
Naše iščašeno junaštvo posve je razumljivo ako se uzmu u obzir bilansi žrtava tokom prethodnih svetskih kriza, evo kratog podsećanja na neke, dok su pametni Švajcarci čekali da prođe nevreme:
Prvi svetski rat (u Srbiji odneo preko 1,2 miliona žrtava, 2/3 odraslog muškog stanovništva Srbije, nema dokaza da se mogao izbeći, ali nismo morali biti tako ludo hrabri protiv 3 carstva na vrhuncu snage);
Drugi svetski rat (sa bilansom između 1,6 i 2,8 miliona žrtava ispostavilo se da bi pakt, ipak bio bolji nego rat);
Krvavi raspad Jugoslavije (dok se Evropa udruživala) i bombardovanje male zemlje na Balkanu od strane najveće vojne sile dvadesetog veka jer smo nepokorni (verovali ili ne)!!!
Lepo je vratiti se tradiciji vere i ideala makar kada su krizna vremena, ali gospodo, pristup vam je pogrešan: pričešće je hleb koji ste ispekli i čaj u krugu porodice, nikako potencijalno inficirana srebrna kašičica u crkvi. Ako ipak odete da se pričestite tom srebrnom kašičicom tokom sledeće pandemije, svešteniku moralno potvrdite: da, odričem se respiratora kada dođe moje vreme u korist onih koje sam nesmotreno zarazio. I setite se toga kada napojeni svetim duhom krenete da razbacujete klice virusa u liftu ili samoposluzi.
mika-baumeister-photo
Sada je opet svaki čovek za sebe, kovitlamo se kao ulični psi oko koski koje su retke, oguglali na sve osim na nepravdu koju lično osećamo u nemaštini koja nas okružuje. Na to su nas pripremili prethodni događaju u generaciji koju bismo po arhiviranoj zbirci tužnih i dramatičnih preživljenih kriza mogli nazvati čeličnom, svi oni bratoubilački ratovi, sankcije, bombardovanja, zagađenja, rijaliti programi, sveopšta korupcija, zavist i mržnja što su se raširili posvuda.
Gledati decenijama unatrag kako na površinu isplivavaju samo oni čija je taština velika, a kvaliteti nikakvi, ostavlja posledice na moral i samopoštovanje naroda koji utopijsku sliku svoje veličine zasniva na potpuno obrnutim vrednostima koje su mu u gene utkali njegovi slavni prethodnici, boreći se bez straha za idele protiv mnogo jačih od sebe, pritom ne žaleći ni svoje najvrednije blago, sam život.
Setimo se ponekad, kao u vreme ovakvih kriza koliko nam je značila porodica i mudrost predaka koji su odvajkada u prirodi i sa njom živeli, u dobrim vremenima i u lošim. Čemu nas preci i priroda uče? Zastarelim vrednostima kao što su poštenje, herojstvo, poštovanje majke i oca i bližnjeg svog za kojeg ponekad vredi i život dati…
U smutnim vremenima u kojima su nekadašnje opštepriznati ljudski kvaliteti nepoželjna smetnja za takozvanu „kapitalizaciju u vreme tranzicije i neoliberalne ekonomije u državama u razvoju“, najbolje prolaze oni koji ih nemaju nikakve. Oni što ne poznaju braću, ne poštuju oca ni majku, a sestru i boga pozivaju samo kada hoće da opsuju, pa time spoje nekoliko uvreda odjednom (božansko poreklo, plemeniti rod, čistu nevinost i poštenje nečije mlađe sestre na primer). Kome je još stalo do svetosti žene, sestre, majke koje se samo kao izvor primanja/penzije ili objekat koji se ima posedovati pominju i vrede, a ukoliko to nije moguće, moraju se srozati u blato moralne prljavštine i neznanja (na svoju veličinu dovesti) i što je pre moguće uništiti…
jasmin-sessler-photo
Hah, da je tako jednostavno, mi bismo već bili Švajcarska. Ali nismo, to je cela istina.
Mi smo mali narod pred istrebljenjem zbog bele kuge koji se iz godine u godinu zlopati da prebrodi budžetski deficit, nezaposlenost, odliv mozgova, zadruge i farme, kojekakve sačekuše i poleguše i čekanje u redovima za vize.
ČOKOLADOLJUB KOJI JE ZABORAVIO KAKO SE RATUJE (DOK BROJI KAMATICE I KVARKOVE)
Šta to mi to radimo pogrešno? Zašto nikada nismo bili kao neutralna i samosvesna Švajcarska, zelena i uređena zemlja na ničijoj strani do na svojoj, koja zbog toga nije ratovala od 1515 godine?
Vreme je napustiti balkanski mentalitet i približiti se ingenioznoj Švajcarskoj, ali kako? Po čemu je ona posebna (te je niko ne napada i svi bi hteli da baš tamo ulože svoj novac)? Evo nekih rezultata istrage sa zaključcima (opštepoznatih možda, ipak vrlo sugestivnih):
U Švajcarskoj je kažu izmišljena čokolada. Prosečan Švajcarac pojede 23 kilograma čokolade godišnje, a čokolada izaziva lučenje hormona sreće u mozgu, te je taj čokoladoljub među nejsrećnijim ljudima na svetu…
U Švajcarskoj postoji više banaka nego stomatologa, na svakih 1600 Švajcaraca dolazi po jedna banka. Pa ipak, svaka banka je vrlo zauzeta svojim poslom i nikako ne smeta Švajcarcima, čak naprotiv.
U slučaju nuklearnog rata Švajcarci imaju bunkere u koji stane 100% populacije (a tamo je smešten i akcelerator koji ubrzava čestice do brzine svetlosti, gde su Švajcarci shvatili da nije atom neko kvark najsitnija čestica materije). I Albert Ajnštajn je radio kao službenik u Švajcarskom zavodu za patente kada je dokazao teoriju relativiteta. Samo bogati i srećni mogu da se bave naukom, eto jednostavnog dokaza…
U slučaju rata, Švajcarski autoputevi mogu se preurediti u piste. Piloti Švajcarske vojske nikada ne voze supersoničnim brzinama jer je Švajcarska premala da bi se iznad njene teritorije postigla ta brzina. Švajcarska je potpisala sporazum s Francuskom kojim im je dopušteno ući u njihovu vazdušnu teritoriju radi postizanja brzine brže od zvuka. A sav sneg će biti na ulicama počišćen do 8 sati ujutro (kako je to povezano, samo Švajcarci znaju, verovatno zbog puteva koji su kao piste). Mala zemlja, dobra logika.
U Švajcarskoj, porez se plaća na količinu smeća – ako imate više smeća, plaćate veći porez. Ako neko ne koristi standardizovane kante za smeće, preti mu kazna. “I to ne mala”, reče jedna naša gasterbajterka..
U javnom prevozu, s jednom kartom putnik može proći celu zemlju raznim vozilima –autobusom, vozom, brodom, žičarom. Putuju ljudi gde i kako hoće…
Švajcarska ima više od 1.500 jezera! 60% električne energije proizvede se u hidroelektranama. Nemaju velike zagađivače u vidu termoelektrana, pa srećnici dišu i čist vazduh!
U Švajcarskoj postoje 74 planine koje svojim vrhovima prelaze 4000 m a 70% Švajcarske je pokriveno planinama. Na nadmorskoj visini od 3.000 metara, iznad ponora od 500 metara, otvoren je “Titlis Cliff Walk”, najveći viseći most u Evropi. Valjda zato, Švajcarci sve gledaju odgore. I valjda zbog tog pogleda odgore koji im sve otkriva kao na dlanu čuvaju svoje šume, reke i prirodu.
“Gotard tunel“ sa svojih 57,1 kilometara je najveći železnički tunel na svetu. Ne samo pogled odgore, Švajcarci imaju pogled od 360 stepeni izgleda. Možda baš zato, Švajcarska nije bila u ratu od 1515. godine!
daniel-jerico-photo
I najvažnije: U Švajcarskoj postoje zakoni koje svi poštuju. Možda zato jer ako nešto prekršite, morate da platite kaznu, kaže jedna naša gasterbajterka. I ne samo to: sve je regulisano i za svaki prekršaj postoji kazna. A kazne nisu male.
POGLED OD 360°
To naravno ne odgovara ljudima sa Balkana, koji se žale na količinu regulacije, jer su kod kuće navikli da istresu džak smeća u Moravu ili traktorsku prikolicu punu starog nameštaja i zarđalog gvožđa na komšijinu njivu, samo iz inata.
Uvedeni su, kaže ponovo ta gasterbajterka, posebni džakovi za smeće za svaku opštinu u kantonu i oni se razlikuju po bojama. Ako ste iz jednog dela i vaši džakovi su, na primer, beli, ne možete da bacite smeće u deo grada gde su džakovi zeleni.
Nama Balkancima, to izgleda strašno…
Kako pošten preduzetnik da izbaci svoje radioaktivno smeće u reku, da krvlju iz klanice potopi obližnje groblje, da poseče šumu pa da napravi etno selo ili hotelski kompleks u takvom okruženju? Nemoguće…
Evo još jednog rezultata pretrage internetom, naslov u novinama: “Švajcarska policija uspela da otkrije brojne poslove mnogobrojnih kriminalnih grupa Srba. Restorani paravan za trgovinu drogom. Saradnja sa Albancima. Odaju saradnike…” “Hrvati, Bosanci i Srbi su jedna strana kriminalnog života u Švajcarskoj, a druga su Albanci i Turci. Međutim, iako podeljeni po zonama gde žive i drže objekte u koje dovode estradne zvezde sa Balkana koji im služe kao paravan, kada je reč o kriminalu, uvek se ujedinjuju!”, pišu te novine.
Ništa čudno, sve preslikano sa Balkana, ali se Švajcarci zbog toga ne uzbuđuju previše, kažu: smanjiće migrantsku radnu snagu sa 18% na 10% u narednom periodu.
To je taj pogled odgore.
A zašto i da se brinu: zbog krize, ekonomskih migranata sa Balkana ili covida-korone sa početka priče svejedno je sigurno neće provoditi neprospavane noći i anksiozne dane. Ionako će sav novac i sva čokolada, kad tad završiti kod njih!
Osim negativnih kamatnih stopa na depozite i državne obveznice u vreme krize (jer kako smo videli u vreme Korone, kao i svih prethodnih globalnih kriza u prethodnom veku, svi bi investitori svoj novac uložili u Švajcarske banke, zbog čega Švajcarska nacionalna valuta može da ode u nebesa, te je i njihova centralna banka morala da reaguje da spreči propast kojom bi franak zbog abnormalne tražnje toliko porastao da bi to urušilo izvoz), Švajcarska je po nekim studijama obavljenim prošle godine proglašena za najsrećniju zemlju na svetu, a njeni stanovnici su najsrećniji na svetu…
Srećnici, prokletnici, Švajcarci!
Ps. Tekst je napisan krajem marta, objavljen namerno sa zakašnjenjem, kada je već postalo jasno da ćemo se ovoga puta pored corone provući kroz iglene uši, ali ipak uspešno…
Doduše, ne tako uspešno kao Švajcarci, ali na greškama se uči (poštovanju i mudrosti). Hoćemo li naučiti do sledeće globalne krize?
aljoscha-laschgari-photo
