Vreme čitanja: 4 minOvo vreme omogućilo nam je da razmislimo. I rezultati, barem što se tiče dojma potpisnika ovih redova, nisu impresivni. Zapravo imali smo samo izražavanje niza opštih mesta kojima bi situacija trebalo da da za pravo. Ta opšta mesta se u velikoj meri tiču onoga što se naziva ekološka svest i zastupnici određenih ideja sigurno misle da su na taj način svesni. Da bismo videli da greše moramo krenuti konkretno sa onim što čini mnjenje onih poznatijih, koji imaju The Mišljenje uvek, pa i „u doba Korone“.
Jedno od tih opštih mesta svakako je da nam je „Planeta dala žuti karton“. U principu nisam pristalica takvih personalizacija, ali ne smatram da su one problem. Ako će neko da se odgovornije ponaša onda je dobro da Prirodu zamišlja kao personu. Dakle, nešto je drugo problem. Problem je što to govore ljudi koji su sada pritisnuti merama „socijalne izolacije“ pa ionako ne mogu da se kreću. Sve mi to deluje kao kiselo grožđe. Ko kaže da neće nastaviti po starom, čim više ne budu imali vremena da „razmišljaju“!? Jer ko ih je sprečavao da se ranije tako ponašaju?!
Ja nekoliko godina nisam leteo avionom niti bio na moru, nemam automobil, pa ne pričam kako nam planeta deli kartone. Ovo sam već napisao na „društvenoj mreži“ pa je bila mala rasprava oko mora. Smatram da je prava stvar živeti na moru. Dobro je otići nekad na more, ali to nije nasušna potreba. A svako švrćkanje kad nije neophodno pravi ekološki pritisak… Što ne bismo otišli u prirodu mnogo bliže mestu gde živimo?! I čuvali tu prirodu, a ne da sečemo i palimo. Sprečavanje „investitora“ da to rade u lokalnim sredinama se podrazumeva. Inače, sve tri navedene stvari – avion, more i kola – nisu nešto čega se uzdržavam zbog ekološke svesti, nego sticajem okolnosti. Ali, kako rekoh, ja i ne pričam okolo da planeta deli kartone…
Druga priča je više mejnstrim. Nasuprot gore pomenutoj Priroda ne deli kartone, čak je epidemija ili pandemija normalna stvar u prirodi, ali mi ćemo je pobediti ne prirodom, ne ni tehnikom (leka ni vakcine još nema) nego svojom organizacijom, disciplinom, zašto ne reći većom artificijelnošću. High tech low life! Ispada da će Čovek opet pobediti Prirodu.
Ova priča je prosto netačna! Kad prođe kriza, pa bude vremena, valjalo bi pitati epidemiologe je li epidemija i pandemija bilo pre pojave Čoveka. Cenim da ih je moglo biti izuzetno retko. Možda kad je udar asteroida zbrisao dinosauruse, pa su se primitivni sisari prenamnožili u nedostatku predatora. Moguće da je onda neka pandemija zbrisala ako ne sve, onda devedeset odsto, pripadnika nekih vrsta. Onda su se stvari uravnotežile, pojavili su se ozbiljni predatori među samim sisarima, i slično.
Neko bi ovde čitao između redova kako smatram da su se ljudi mnogo namnožili, te opravdavam neke maltuzijanske teorije. Ne, ima dosta onih koji baš sada (koristeći situaciju) to rade. Reč je o veoma neravnomernoj distribuciji naseljenosti kod ljudi i životinja sa njima povezanih (stoka i kućni ljubimci). Korona je po pravilu pogađala urbane centre, megalopolise. Vuhan (veći od Njujorka), Milano, Madrid, London, kod nas Beograd, najzad pomenuti Njujork gde je kriza najveća. Disperzija stanovnika, „povratak selu“, bio bi rešenje. Ali to je prazna priča ako čovek u toj unutrašnjosti, ruralnim oblastima, nema nikakvu perspektivu. A tako je najčešće u Srbiji i dok Beograd i neki centri rastu (sve sa cenom kvadrata u istima) ogromne oblasti se bukvalno prazne.
Najzad meni omiljena priča kako nam „Planeta poručuje“ (opet antropomorfizam, personifikacija) „da usporimo“. Priznajem da ne znam na šta se tu misli. Ali mogu da nagađam. Možda misle na trku za novcem. Pa nek uspore, ko im brani! Ja lično ako bih tu usporio bukvalno bih stao (ne bih uopšte radio) što mi nije opcija, pošto mislim da ne mogu živeti kao Diogen u buretu. Pre više od deset godina belgijska partija velosipedista (biciklista – znam da zvuči glupo) imala je parolu – radi manje, troši manje, živi više. Odlična stvar, rekao sam tada, ja već tako živim. A ako je neko od javnih ličnosti za tako nešto, trebalo bi da podrži sistem u kojem je to moguće bez većih rizika, dakle neku vrstu socijalizma.
Možda se misli na preterane aktivnosti „u slobodno vreme“ (koje onda više nije slobodno). Recimo ono kad roditelji šalju dete na sport, učenje stranih jezika, sviranje instrumenata… Mnogi sebi takođe postave tako gusti raspored. Pa… treba odrediti prioritete, u tom smislu se nečemu više posvetiti i takođe živeti više. No to možemo gledati i sa druge strane, recimo iz ugla onih koji su sad prisiljeni da uspore (ili stanu) pa dokonaju kako to treba da bude opšte pravilo. Recimo neko ko vodi neku sekciju bi po završenju određene aktivnosti mogao da se pozdravi sa saradnicima na neko vreme, a ne odma da pokreće sledeću. Neka se malo ljudi odmore jedni od drugih i od obaveza. Filmska zvezda koja igra recimo u Spajdarmenu bi mogla reći da ne mora svake godine da se snima „novi“ (zapravo reciklirani) film o tom junaku, publika može malo da gleda stare filmove, a ta zvezda da odmori jer ionako ima dosta para (dale u vezi prethodnog pasusa, jurcanjem za materijalnim)… Pa da vidim da li će tako ta rade?!
Najzad (a svako treba da krene od sebe) što se tiče odnosa sa drugim ljudima i razvoja svojih kreativnih potencijala, ne samo da ne nameravam da usporim, nego nameravam da ubrzam. Život je kratak i treba ga iskoristiti, to bi bila prava pouka! Sutra možda neće biti vremena, ne zato što bismo poginuli od nečega (smrtnost od Kovida ipak nigde do sada nije bila veća od promila), nego zato što bi neka nova kriza jela mesece i godine naših života. Da bismo iskoristiti život ne treba da mnogo radimo, a ni da mnogo trošimo i upadamo u potrošačke kalupe što se tiče stvari koje kupujemo kao i samog načina provođenja vremena koji se nameće reklamama i modom (dakle tu spadaju more i pomenute aktivnosti). Ne kažem da se toga treba odreći i živeti kao pustinjak, kažem da treba imati mere i razmisliti (ali stvarno) da li nam nešto od toga stvarno treba.
Ivan Vukadinović
