Odbranimo šume Fruške gore, drugi deo…

Tekst & fotke by Goran Vučićević i Prijatelji šume

OPERACIJA USPEŠNA – PACIJENT UMRO

ŠUMAR NA ZAŠTIĆENOM PODRUČJU vs. “OBIČNI” ŠUMAR – ima li razlike?

Kada se običnom čoveku pomene termin “nacionalni park” prva asocijacija koja se javlja je “zaštita”, zatim “divlji svet”, pa redom “državni značaj”, “briga o posetiocima”, “razni sadržaji” a poslednje čega se običan čovek seti je “šumarstvo”. Nažalost, u stvarnosti je obrnuto jer šumarstvo je u našim nacionalnim parkovima primarno, šumari upravljaju nacionalnim parkovima, a nacionalni parkovi se pretežno finansiraju od delatnosti šumara i to je jedan apsolutno samodovoljan i zatvoren krug. Svaki izdatak koji nije u funkciji šumarstva ili u funkciji finansiranja birokratskog aparata u okviru insitucije upravljača je suvišan i nepotreban – tako stoje stvari.

Upravo zbog takve pozicije šumarske struke u nacionalnim parkovima dosadašnje gazdovanje šumama nacionalnog parka se maltene nimalo ne razlikuje od gazdovanja drugim šumama. Svest šumara u nacionalnom parku da on nije “običan” šumar već šumar u zaštićenom području ne postoji, jer on za to nije ni učio školu, niti je obučen... On želi da radi svoj posao i svaka priča o biodiverzitetu, ekologiji i temama specifičnim za zaštićeno područje njemu su strani. Moramo ih razumeti – nisu oni krivi zbog svog neznanja i uskog koloseka kojim voze taj brod koji tone!

Sve dok država ne pokaže veći interes za zaštićena područja osim deklarativnog, biće tako kako je… Kada država bude više finansirala rad nacionalnih parkova, kada bude obrazovala posebne kadrove koji će biti edukovani da budu šumari u zaštićenom području, možemo da se nadamo da će stvari da budu bolje. Ali možda nam za to polako ponestaje vremena… 

Kada šumari pričaju o uticaju vremena oni sve posmatraju kroz pojam ophodnje, koji je za neke vrste 20 godina, a za neke 140 godina, ali mi smo danas svedoci dramatičnih poremećaja gde se nepovratne štete za ekosistem dešavaju u samo nekoliko godina… 

Nemamo vremena.

O problemima i specifičnostima gazdovanja šumama u zaštićenim poručjima je ove godine objavljen odličan naučni rad koji možete preuzeti sa ovog linka: 

Ukratko da prepričamo neke detalje iz tog rada, a posebno iz intervjua koji su obavljeni sa rukovodiocima na poslovima zaštite u nacionalnim parkovima i u preduzećima “Vojvodinašume” i “Srbijašume”, navodi su u donjem tekstu:

• Ljudski resursi za sprovođenje poslova zaštite su vrlo slabi. U zaštićenim područjima je najjače zastupljena šumarska struka, što se objašnjava glavnom delatnošću javnih preduzećajer u njima gotovo da nema zaposlenih stručnjaka za pitanja biodiverziteta. Ti poslovi su dodeljeni ljudima koji su zaduženi i za druge poslove (oko 10% ukupnog broja zaposlenih), ali nema indikacija o tome da se oni šalju na obučavanja za specifične poslove, ili da se investira u nova znanja, a koja se prevashodno tiču očuvanja biološke raznovrsnosti. Čini se da ovo najviše zavisi od samoinicijative i nivoa zainteresovanosti ljudi angažovanih za te poslove.
• U jednom slučaju nacionalnog parka je iznet stav da ima previše „neradne snage“, jer se ljudi zapošljavaju na osnovu kriterijuma koji nisu stručnost (politika, nepotizam). Glavni argument za tu situaciju su nedovoljni finansijski resursi. Vladajući stav je da zapošljavanje stručnjaka za biodiverzitet treba da finansira država. Drugim rečima, prihodi od glavne aktivnosti (korišćenje šuma) nisu tome namenjeni. Ovo ukazuje na to da javna preduzeća ne prepoznaju dovoljno potrebu za očuvanje biodiverziteta, tj. još uvek ne postoji podsticaj za investiranje u biodiverzitet. 
• Procedure gazdovanja reflektuju tradicionalno šumarsko gazdovanje, koje se oslanja na ustaljene procedure i hijerarhijsku organizaciju, a koja ne daje mnogo prostora za eksperimentisanje u drugim pravcima. Zaštita prirode je u tim procedurama prisutna samo do mere koja je definisana Zakonom o zaštiti prirode, a što se uglavnom odnosi na to šta je dozvoljeno a šta ne. Nema mnogo reči o konkretnim konzervacionim merama. Stvarni razlozi za izostanak konzervacionih mera su sa jedne strane nepostojanje standarda biodiverziteta i konkretnih smernica za realizaciju takvih ciljeva (ciljevi su široko definisani), a s druge strane je nezainteresovanost šumara za takve poslove. 
• Na operativnom nivou su poslovi gajenja šuma jasno razdvojeni od onih koji se tiču očuvanja biološke raznovrsnosti, što odaje utisak da se radi o nečemu što nije povezano jedno s drugim. Aktivnosti na zaštiti su češće povezane sa drugim tipovima ekosistema u okviru zaštićenih područja, a najviše su usmerene na promociju zaštićenih područja, te se glavne aktivnosti svode na uređivanje prostora, edukaciju posetilaca i lokalnog stanovništva, rešavanje problema otpada i slično.
• Značajna uloga se pridaje i Zavodu za zaštitu prirode, a koji je glavni izvor informacija kada je u pitanju zaštita. Saradnja sa ovom institucijom je pozitivno ocenjena. Saradnja sa biološkim naučnim institucijama je takođe spomenuta, ali se kritikuje to što se većina aktivnosti svodi na popise flore ili faune. Takvim aktivnostima se pridaje značaj najviše iz ugla prezentacije područja. Nedostatak je što iz njih ne proizilaze uputstva za dalje aktivnosti.  

Na kraju još da izdvojimo iz tog rada ocenu u vezi oplodnih seča kao potvrdu da je prirodna obnova koja se trenutna praksa na Fruškoj gori uglavnom neuspešna:

Za površine koje su posečene u poslednjih 10 godina je možda rano govoriti o njihovom daljem razvoju, ali proverom na terenu, nije zabeleženo obnavljanje šume na ovim površinama.

POKRAJINSKI ZAVOD ZA ZAŠTITU PRIRODE I OSTALE NADLEŽNE INSTITUCIJE – ZAŠTO SE ĆUTI?

U halabuci oko seče, a u poslednje vreme i izgradnje šumskih puteva zaboravlja se da se sve radi po preporukama, planovima, odobrenjima i odlukama nadležnih stručnih institucija, a da su za te iste puteve odobreni projekti i sredstva. Ono što je indikativno je da se niko od stručnih ljudi koji rade u tim institucijama i ko je učestvovao u svemu ovom još nije pristojno obratio javnosti i pokušao da nam rasvetli neke stvari, već se preduzeće “pušta niz vodu” da se sami “peru” i pravdaju zašto rade to što rade... Prilično nekorektno rekao bih.

Takođe, dužni su javnosti svoje stručno mišljenje na sve što se dešava… A ne da puštaju “laike” poput nas da to umesto njih tumače.

Na stranici sajta: www.psp.vojvodina.gov.rs su planovi razvoja šuma za NP Fruška gora, a ti planovi su krovni dokumenti za sve planove gazdovanja. Skrećemo pažnju da se strateška procena uticaja na životnu sredinu tih planova može preuzeti na ovom linku.

Zaključak:

Ne trebamo mnogo da očekujemo od “naših” šumara kada je u pitanju zaštita, jer oni nisu za to ni školovani, ali ne smemo dozvoliti da ti isti šumari ono za čega su školovani rade loše i prave nenadoknadivu štetu šumama na Fruškoj gori. Veoma je važno da se što pre uradi ozbiljna analiza oplodnih seča urađenih na Fruškoj gori u poslednjih 30 godina i to uvidom na terenu od strane nezavisnih stručnih lica, jer postoje brojne indicije kao i iskustva iz okruženja da ove (po njima uspešne) oplodne seče vremenom postaju neuspešne obnove šume.

Oplodna seča “for dummies“

Prvo da razjasnimo ko je “dummy”: glupani smo mi koji se ne razumemo u šumarsku nauku, a ne vredi ni da nam se objašnjava jer da bi sve to razumeli moramo da se školujemo godinama. Polazeći iz te pozicije, svaki dijalog sa šumarskom strukom završava sa nesporazumom. Da bih prešao iz faze “glupan” u fazu “glupan koji razume o čemu se radi” trebalo je dosta vremena i energije, pa da ne bi i vi gubili vreme i energiju pokušaću da vam što jednostavnije objasnim kako stoje stvari sa oplodnom sečom na Fruškoj gori…

Niske i visoke šume – kakve su to šume i zašto je to bitno?

Ukratko: niske šume su šume koje čine stabla izdanačkog porekla (tzv. panjače – stabla rastu iz panja), a visoke šume čine stabla koja su narasla iz semena. Niske šume daju ogrevno drvo, a visoke tehničko drvo koje je puno skuplje i kvalitetnije, dakle – visoke šume su sa ekonomskog stanovišta poželjnije.

Počev od perioda kada su Sremom vladali austro-ugarski knezovi, baroni i grofovi, a zatim preko pokušaja uvođenja reda u seču fruškogorskih šuma od strane Antuna Dusila, Dragutina Černickog i Jove Metlaša, pa maltene do osnivanja “Narodnog izletišta Fruška gora” 18.12.1948. godine Fruškom gorom se nije dobro upravljalo, seklo se prvenstveno zbog ogreva tzv. šestarenjem i kao rezultat svega toga dobili smo da je 1952. utvrđeno da na je Fruškoj gori 78% šuma izdanačkog porekla. Danas je 80% šuma izdanačkog porekla i neko bi rekao da je stvar još gora nego pre 70 godina, tj. da šumari ne znaju svoj posao… Taj neko bi bio samo delimično u pravu, jer su šumari svojim delovanjem nekako uspeli da povećaju produktivnost šume, tj. ukupnu kubikažu drvne mase na Fruškoj gori.

[envira-gallery id=”3733″]

Ovih 70 godina karakterišu napori da se promeni nepovoljna struktura u korist visokih šuma. Šumarski fakultet u Beogradu koji je osnovan godinu dana nakon Narodnog izletišta već decenijama vrši oglede, ispitivanja, analize i probe, gomila šumarskih stručnjaka je doktorirala na radovima u vezi Fruške gore, gomila naučnih radova je napisana u vezi Fruške gore iiiiii ĆORAK 🙂

Kako šumari prave visoke šume od niskih šuma?

Ovo se najčešće radi tzv. “oplodnom sečom” koja se sastoji (jednostavnim rečnikom) od nekoliko uzastopnih seča čiji je krajnji rezultat tepih višegodišnjih mladica stabala na površini gde se seklo. Dakle, krene se od zrele šume, seče se jednom mnogo, zatim se ukloni žbunje i pripremi teren pred žirenje, nakon žirenja se seče veći deo ostatka stabala, a nakon što se “primi” seme i narastu mlade stabljike poseče se i ono malo što je ostalo.

Šumari će da vam kažu da je ovo uspešna metoda jer se uspeh meri brojem mladica koje niknu na površini gde se seklo. Ono što ćete videti kada obiđete ove terene nakon više od 5 godina je da je stanje na terenu sasvim drugačije i da (naročito kada je hrast u pitanju) nakon 5 godina jedva da koja mladica i preživi. Kada to pomenete u dijalogu sa šumarima oni će vam reći da nemate pojma i da će to sve biti prava šuma za 80-100 godina.

E pa drugari šumari – ili lažete ili nemate pojma!

Jedno je uspeh oplodne seče koji se kratkoročno ogleda u broju niklih mladica, a drugo je uspešna obnova šume koja se ogleda u broju i sklopu zrelih stabala željene vrste… Uspešna oplodna seča ne podrazumeva i uspešnu obnovu šume, već je to jedan prilično neizvestan poduhvat za koji šumarska nauka još uvek nije našla pravi recept za uspeh – ne samo kod nas, već svuda u svetu. Problem neuspešne obnove hrasta je pravi fenomen unazad nekoliko decenija, koji sa fenomenom degradacije hrastovih šuma u Srednjoj Evropi i fenomenom povlačenja hrastovih šuma u Evropi i Severnoj Americi pred drugim vrstama koje više vole senku postaje glavna preokupacija i izazov moderne šumarske nauke.

Navešćemo primer iz američke prakse gde se samo 4% obnove hrasta vodi kao uspešno, a 82% nedovoljno uspešno, a dopunićemo sa odličnom analizom obnove hrasta u nemačkim šumama gde je utvrđeno da je samo 20% obnova uspešno. Više o tome na ovoj adresi.

Da li treba da pomenemo koliko se u Nemačkoj i SAD više novca ulaže u negu šume nakon oplodne seče, a ipak se postižu ovako mali uspesi – kakav bi tek bio procenat uspešnosti/neuspešnosti kod nas, da iko to meri? 

Da bi utvrdili kakav je procenat uspešnosti kod nas ne treba mnogo truda – obiđete neke od površina na FG gde je to skoro rađeno i sve će vam biti jasno: tuga i jad. 

E tako bi se najlakše objasnio karakter oplodnih seča na Fruškoj gori : “operacija uspešna – pacijent umro”.

Zaključak

U osnovama gazdovanja svih GJ na Fruškoj gori uključujući i manastirske, planirano je da se 80% zapremine poseče oplodnim sečama u obuhvatnom periodu od 10 godina, a koje će se ogoleti od strane naših “hirurga”, dok rezultat možemo samo da pretpostavimo ako se uzmu u obzir iskustva obnove šuma iz razvijenog sveta. 

Fruška gora zahteva drugo mišljenje iscelitelja, koji više nije naš šumar, a možda i promenu ustanove koja je leči… U svakom slučaju, promena terapije je hitna i neophodna, jer uskoro može biti kasno.

Sažetak članka – forestecosyst.springeropen.com

(članak je na ovom linku)

Within the framework of close-to-nature forestry, oak forest (Quercus robur, Q. petraea) regeneration techniques that consider both silvicultural and nature conservation demands have become a very important issue. While there are many experimental and local studies that aim at disentangling the relationships between different environmental and silvicultural factors and the success of oak regeneration, systematic supra-regional studies at the greater landscape level are missing so far.

Against this background, the first objective (a) of this study was to present an efficient and sufficiently accurate sampling scheme for supra-regional forest regrowth inventories, which we applied to young oaks stands. The second, and major, objective (b) was to identify the crucial success factors for high-quality oak forest regeneration in northwest Germany.

ZAŠTO SE LJUDI “PALE” NA HRAST, A ZAŠTO SE HRAST “NE PALI” NA LJUDE

Sve što ću vam ovde ukratko prepričati će možda delovati neverovatno, ali se vrlo lako svaka činjenica da proveriti… Naime, kao što ste primetili JPNPFG (u daljem tekstu zvaću ih “ŠUMARI”) se jako “pale” na hrast i glavna tema kad se priča o gazdovanju šumama Fruške gore je prirodna obnova hrasta. Zašto se “pale” na hrast je valjda svima jasno: cena, kvalitet… 

Ono zbog čega je hrast u ekološkom smislu značajan naravno nije ni cena ni kvalitet, već to što je njegov žir hrana brojnim životinjama. Ne samo žir već kora i lišće, što su njegova stabla i krošnja zaštita mnogim životinjama, njegova krošnja propušta mnogo svetla i omogućava život brojnim biljkama u prizemnom spratu i višim spratovima. Hrast je dugovečan i mnogopoštovan… 

Sve u svemu, hrast je jedan kul lik 🙂

Kažu OVI NAŠI ŠUMARI da su šume Fruške gore degradirane i da je Fruška gora pre početka ekonomske seče od pre 2 veka bila prvenstveno pod hrastovima, ali onda je hrast počeo da se povlači pred invazivnim vrstama tipa lipe, graba i bukve što je rezultat ljudskog uticaja. Ostalo je hrasta, ali je on uglavnom izrastao “iz panja” i slabog je kvaliteta i potencijala. I tako, otkad su osnovani još kao “Narodno izletište Fruška gora” – dakle 70 godina oni se trude da vrate te hrastove šume, ali ne da im to ne ide, već su 80-ih godina morali da seku velike površine zbog perioda sušenja sve dok taj proces nije bio zaustavljen. 

Prave oglede, polažu doktorate, probaju elipsaste površine, pa ovakve, pa onakve… I ćorak – da tražiš danima, nećeš naći parče neke zrelije “visoke” hrastove šume u dobrom stanju, jer je nema, ali oni i dalje pevaju istu pesmu i pričaju kako će to da bude za 140-160 godina, a mi smo naravno glupi da u to poverujemo.

[ngg src=”galleries” ids=”8″ display=”basic_thumbnail”]

O čemu se radi?

Zašto hrast neće da se prirodno obnavlja kad se mi baš toliko trudimo? 

OVI rade već decenijama jalov posao, ovaj problem decenijskog povlačenja hrastovih šuma se dešava u celoj Centralnoj Evropi, ali i u Severnoj Americi gde je procenat uspešne prirodne obnove hrasta smešnih 4% (da – dobro ste pročitali, 4%). Toliko se jadni muče, da su evo i Mađari ove godine išli da ugovaraju otkup genetski kvalitetnog materijala iz Bosne jer misle da im se hrastovi ne primaju jer su “kilavi” 🙂

Kako je hrast uopšte zadominirao šumama Srbije i Fruškom gorom kad je tako osetljiva biljčica i neće da raste ni kad ga lepo molimo?

Da bi dali odgovor na ovo pitanje moramo da se vratimo hiljadama godina unazad, ali i da se upoznamo sa jednom neverovatnom osobinom hrasta: hrast je od svih vrsta drveća najotporniji na vatru. Hiljadama godina je na Fruškoj gori, ali i u većem delu Srbije vladao spor proces kojim je hrast zahvaljujući periodičnim prirodnim požarima istiskivao svu konkurenciju i postao dominantna vrsta. Ukratko – vatra je ključni faktor koji je presudio da on zavlada ovim predelima. Kada se čovek umešao u celu priču, hrast je jednostavno počeo da gubi bitku od konkurentnijih vrsta.

U SAD su to nedavno shvatili i razvijaju nove metode obnove hrastovih šuma gde se kao ključni alat koriste strogo kontrolisani šumski požari koji imitiraju prirodne procese koji osiguravaju obnovu hrastove šume. 

Zaključak:

Dragi OVI – bilo bi lepo kad bi ste se “manuli” ćorava posla i počeli da trošite vreme i energiju na nešto što će imati smisla (zabrana delovanja džipadžijama, motorašima, lovcima i krivolovcima, konstruktivna i iskrena saradnja sa svim ljubiteljima Fruške gore…) Pored toliko problema, jednostavno je bezveze da se bavite jalovom rabotom.

Dovoljno će ustvari biti da prestanete da sečete naše šume…

LOGIKA OVIH NAŠIH ŠUMARA VERSUS LOGIKA “LAIKA”

Onom laiku sa početka priče sada je malo jasnija šumarska logika i pravila struke na koju se poziva, a ta logika se zasniva na jeziku novca i prevaziđene teorije upravljanja šumama na komercijalan način putem seče radi obnove, što je kontroverzna, nedovoljno potvrđena praksa koja se sve više napušta.

Lepo bi bilo dočekati tih 150 godina i biti tu nakon izrastanja naimenovanih visokih šuma, ali je pitanje da li bi nam se desilo razočaranje nakon što utvrdimo da se te šume nisu obnovile, zbog promene klime koja ne dozvoljava hrastovim šumama obnovu, što je problem sa kojim se sreću brojne zemlje u svetu (nemogućnost adaptacije mladica na promenu temperature), ili nedostatka nege (jer je predviđeno da se šume same obnavljaju). Samo mi znamo bolje, kod nas se to sve samo rešava, jelte… 

Zaboravljamo na primer jednostavnu činjenicu da je decembarska temperatura ove 2019 godine, viša nego bilo koje druge godine do sada, u prethodnih 100 godina. 

Gradovi su nam paradoksalno najzagađeniji na svetu i već se neko vreme na sajtovima za praćenje kvaliteta vazduha mogu čuti saveti za nošenje maske pri izlasku na ulice.. 

Svi pozivaju na pošumljavanje, dok se naše šume i dalje besomučno seku i tako nam “stručni šumari” svima ugrožavaju šansu za opstanak.

Fruška gora je zlatna koka, iako će za par godina prestati da leže zlatna jaja, jer će drva na njoj realno nestati. To, sa aspekta upravljača nije važno, jer će do tog trenutka oni koji je delju i seku njene lepe šume nakupiti dovoljno zelenila da pobegnu u zeleniju i ekološki osvešćenu Švajcarsku. Pri tome se niko ne pita kako će u toku tih 150 godina dok nam opet ne porastu šume, disati i da li ćemo svi sa sobom morati da nosimo boce sa kiseonikom? 

Linkovi:

facebook.com

facebook.com

forestecosyst.springeropen.comhttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2019/12/ed-van-duijn-RzIqmE3pXuo-unsplash-702×468.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2019/12/daniel-schludi-_wTXsZ2Opvg-unsplash-702×1053.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2019/12/67351201_10157392519199438_7321734116469112832_o-702×468.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2019/12/dwntwn-studios-YircuCOf5hQ-unsplash-702×527.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2019/12/colin-horn-xHwECOZhmJk-unsplash-702×527.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2019/12/jeremy-bishop-EwKXn5CapA4-unsplash-1-702×1053.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2019/12/hasin-farhan-7J-4ffEyF0Y-unsplash-702×469.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2019/12/dan-smedley-k5uXZniydCg-unsplash-702×468.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2019/12/78169170_10157739440674438_5281362129583079424_n.jpghttps://prijateljisume.net/prijateljisume/wp-content/uploads/2019/12/mohamed-nohassi-UKX_DwNKXSA-unsplash.jpg