BELI KRIN
ALHEMIČAREV SAN O BLAGOSLOVU
Photo by brilliant: Valentina Rosić
Ref: Beli krin/Bijeli ljiljan je dar Boginje, podjednako cenjen u islamu, kao i u hrišćanstvu
Ne znam da li znate priču o Oliveri i Bajazitu, bezvremenu priču o izgubljenim ljubavnicima…
Dok ima ljudi i sveta, odzvanjaće kroz hodnike vremena odjek zurli i ratnih truba ugušen uzdasima ljubavi i mirisom belog krina u toploj letnjoj noći…
Mozda ima i lepših priča o ljubavi, ali ova je od onih kojima kraja nema, jer se protežu kao svilen konac od jednog trenutka do večnosti. Jer nema tog ratnika čije srce nece uzdrhati pred damarima večnosti što zove one koji se bez straha i uzmicanja predaju božanskom, kao što je to uradio Bajazit munjeviti, munja Božja, najsilniji medju silnima, prvi medju okrutnima, najmoćniji medju ljudima.
I Olivera, koju je zvao Beli Krin. Samo obrnuto, kao u ogledalu u kome su se mržnja i strah transformisali u ljubav, poput grumena blata pretvorenog u zlatni prah. Kao alhemičarev san rasut odavde do konca vremena da svetli put onima koji traže…
O Oliveri (najmladjoj kćerki srednjevekovnog srpskog kneza Lazara) i princu Bajazitu koji je ubio njenog oca i načinio je mučenicom, sveticom, ljubavnicom, pesnikinjom i sultanijom mogle bi se ispričati razne priče, što opet zavisi od onoga koji drži pero. Ova je priča jednostavna, u njoj nema oholosti, sebičluka niti lukavosti, iako istini za volju, sve iz tog ugla počinje, baš kao da je sa druge strane ogledala posmatrano.
Priča počinje iz realnosti zaogrnute bolnom žrtvom jedne majke, kraljice bez kralja i bez kraljevstva i tugom četrnaestogodišnje devojčice, kraljevne bez svog oca, što su od tuđina i osvajača milost morale moliti – ne za sebe, već za nejaku braću, nedorasle sinove, nebranjen narod. I nenadano, a opet lako i jednostavno kao kada se deca vole, dozvati tu milost u srce što činilo se, nizakakvu milost nije pre toga ni znalo…
…
Kraljica majka je posetila Oliveru tek nakon nekoliko godina od odlaska. Nije mogla sakriti čudjenje i nerazumevanje.
Sabor je doneo odluku da se devojčica, najmlađa i najlepša od Lazarevih kćeri, uda za oceubicu, nekrsta, đavolovog poslanika. Da se prinese žrtva da bi se spasila država, što pre svega znači, lični status i bogatstvo.
I devojčica je krenula praćena maloletnom braćom, a narod je iz Kruševca ka Drenopolju, put kojim je prolazila, posuo ružama. Mučenica, žrtva bačena u vatru, nevini beli cvet poslat u oganj da sagori kako bi u njegovom pepelu raslo poljsko cveće.
Ali eto, činilo se ostareloj kraljici u tom trenutku, Olivera kao da je odbila sveti venac mučenistva koji joj je majka stavila na glavu umesto krune. Kćer i sestra vitezova čiju je hrabrost i snagu sultan poštovao (sve dok u njih ne bi posumnjao), mudra i plemenita Olivera, prirasla je za srce moćnom vladaru i on je učinio svojom zakonitom ženom, a ipak, bilo joj je dozvoljeno da zadrži svoju pradedovsku veru i da stalno šapuće na uho sultanu u korist svog brata despota i njihovog malog naroda na rubu sveta.
Kraljica majka nije poznavala ni razumela tu raskošnu ženu raspletene crne kose u zlatom izvezenim dimijama i dolami. Strani su joj bili njeni pokreti, vređali su je njeni osmesi dok je sedela zavaljena na maknim jastucima kraj muža, njena radost joj je bila neprijatna, njena sreća uvreda. Lazareva kći – sultanija… Zar sam Turkinju rodila, mislila je i nije se mogla radovati sreći svog deteta…
A da je bolje pogledala, razumala bi da je ljubav bezgranična, da ne trpi ljudske granice i da ne bira veru, prihvatila bi tu neshvatljivu sreću i zahvalila se proviđenju što je spasilo njenu zemlju, decu, pa i nju samu. Da je bolje oslušnula, razumela bi reči koje joj je šaptalo srce: “Oprosti i zahvali na darovima Neba i Zemlje, na ljubavi kojoj svedočiš, na svemu što ti je dato. Umiri srce, posvedoči ljubav i videćeš sa druge strane ogledala da je klopka već spremna, videćeš zveri koje prete, videćeš ropstvo i poniženje.”
Nije mogla oprostiti Milica, previše je ogorčenja i patnje za izgbljenim bilo u njenom srcu. Videla je malo i kratko, nije zahvalila providjenju. Nije dala blagoslov i tako je prizvala usud.
Hagia Sophia, Aja Sofija, crkva Presvete Mudrosti -veličanstvena i danas kao i pre jednog ipo milenijuma…
Toliko su se se zavoleli Olivera i Bajazit da nije mogao ni trenutka bez nje, niti ona bez njega. Zato je vodio u ratove koje je vodio ludački I sa strašću, kao što je i voleo.
To je za nekdanju princezu, sultaniju Oliveru, bila prilika da vidi i zagrli braću koja su ratovala sa Bajazitom, pa je rado išla, iako je miris krvi uvek bio prisutan.
Njen ljubavnik, prijatelj i sadrug, njen moćni sultan je bio nepobediv, sa njenim snažnim bratom i srpskim konjanicima na levom krilu vojske, a slatki ukus pobede završavao se u letnjim noćima muzikom, plesom i poljupcima. Da li je u tim toplim noćima Bajazit izgubio žustrinu i bes koji ga je gonio, a njegova se želja za ratom razblažila poput noći koju već dodiruje zora, ne znamo…
Nije želeo da umre, želeo je da živi, a ipak, gonjen šejtanima što su mu sedeli za vratom, jurio je iz bitke u bitku. Ne kao general i strateg ogromne vojske, nego kao jedan od ratnika što u smrt hrli s radošću, prvi medju silnima, neustrašivi Bajazit Munjeviti, munja božija, nemajući kud sem napred.
Kada su ga konačno zarobili Tatari, Stefan je pokušao da ga spase, ali je pao sa konja, okružen i ranjen. Stefanovi konjanici su formacijom klina probili obruč i spasili princa, ali Bajazita nisu uspeli. Ostao je iza, neprijateljem okružen, zaogrnut tek svojom ohološću i ludom željom za dokazivanjem, gonjen samo njemu znanim demonima.
A da je bolje oslušnuo, razumeo bi reči koje mu je šaptalo srce: “Oprosti sebi I zahvali se na darovima Neba i Zemlje, na ljubavi koju osećaš, na svemu što ti je dato. Umiri srce, svedoči ljubav i videćeš sa druge strane ogledala da su izvori zatrovani i da je klopka spremna, videćeš zveri koje prete, videćeš ropstvo i poniženje.”
Nije umeo da zahvali i oprosti Bajazit munjeviti, sumnje su ga mučile, oholost ga je izjedala. Video je malo i kratko, nije zahvalio providjenju. Tako je prizvao strašni usud ropstva i poniženja.
…
Doveli su harem ispred njega da pleše i ponižavali ga kao lažnog cara. Smejali se, nudili mu voće i vino, pa ga udarali dok je gladan i žedan pružao ruke da uzme gorke darove. Tatarski ban ga je vodio svuda sa sobom u kavezu da bi ga na koncu koristio kao oslonac za noge.
Olivera nije bila tamo, otkupna cena je plaćena zlatom u njenoj težini. Ko je zlato i srebro poslao ne zna se, možda Stefan iz majdana očevine, a možda je to bila i Bajazitova samrtna želja.
Kada je došla da ga poseti poslednji put, nije dozvolio da je puste u tamnicu, uplašen prvi put u životu. Ovaj strah je bio drugačiji, strašniji od svega što je do tada osetio, mučio ga je kao rupa u stomaku, kao svrdlo u glavi pa je i bio a i nije, u isto vreme i živ i mrtav, a ni jedno ni drugo odista. Od svega na svetu, plašio se jedino da ce ona prestati da ga voli.
“Beli Krine, odlazi zauvek. Ne želim da te vidim, za mene ne postojiš. Ti si jedna od mnogih, nikada te nisam ni voleo…” vikao je kao ludak sve dok nije ostao bez snage, dok nije izgovorio sve uvrede kojih se mogao setiti, a tišina prekrila jecaje sa druge strane vrata tamnice i bat koraka koji se udaljavaju.
Hvala nepoznatom umetniku…
“Princeza Olivera nije se više udavala i nije imala potomaka. Ostala je do kraja na dvoru kao savetnik svoga brata, a nakon njegove smrti, nestala je sa istorijske pozornice burnog petnaestog veka. Smatra se da je umrla posle 1444. godine i ne zna se gde je sahranjena”, piše u istorijskim beleškama o njenom životu.
Ono što ne tamo ne piše, a trebalo bi: Olivera je nakon bratovljeve smrti, otišla u Dubrovnik i tu, pokraj mora što je mirisalo na njenog tužnog, oholog princa, pisala pesme o izgubljenoj ljubavi, potpisujući se različitim imenima.
A sada luta hodnicima vremena tražeći nesmirenu Bajazitovu dušu da joj pruži ogledalo i da sve opet bude u miru, kao u toplim letnjim noćima kada su delili savršenu slobodu. Da još jednom preobrati usud i povrati izgubljeno.
Blagoslov, tako malo i odjednom sve 💎
Spiralne strukture univerzuma, nepoznati autori
