Neke greške eko aktivista
Alan Mur je izneo poražavajuću kritiku kuda sve to vodi (a i odakle dolazi, barem finansijski) u svom novom dokumentarcu Planeta ljudi.
Ko prati tu temu zna već ono što je rečeno u dokumentarcu. Neki su pričali o konceptima kao što je energetska gustina i tako nam dokazali da nije lako zameniti famozna fosilna goriva. Međutim, u filmu je to sve plastično prikazano – dosta je videti prostor veličine fudbalskog terena koji je prekriven solarnim panelima koji daju energije za deset stanova. Koliko je onda potrebno za nešto više? Videćemo i to. Videćemo i da nam ti paneli ne dolaze (energetski) besplatno i nisu od tako jeftine supstance kao što je pesak nego od granita, krečnjaka, elemenata retke zemlje (neki radioaktivni) – a vađenje svega toga ruinira široka prostranstva i opet – energetski košta! Odakle energija za proizvođenje uređaja “zelene energije”? Zna se, od dobrih starih fosilnih goriva…
Neko bi rekao – pa dobro, napravi se jednom i onda proizvodi energiju. Problem je u tome što te stvari – solarni paneli, pa i vetrenjače – ne traju večno, čak ne moraju trajati dugo. Za deceniju, možda više ili možda manje, oni postaju otpad. Pitanje otpada Mur nije direktno adresirao, ako ne računamo jednog intervjuisanog stručnjaka koji se smejao na rečenicu da se te stvari recikliraju. Zato je prikazano šta se dešava sa velikim prostorima koji je trebalo da proizvode “ekološku” energiju. Pretvaraju se u tehnološka groblja. Razbijeni solarni paneli i vetrenjače koje rđaju.
Kao mesto za postavljanje ovih prostorno intenzivnih stvari uzimana je (smatralo se nekorisna) pustinja. Ali pustinja nije mrtva ni nebitna. Ona buja često retkim oblicima života. Kod nas u Srbiji postoji mnogo gora analogija. Neko je izgleda “mislio” da planinske reke nisu bitne, pa eto da ih stavimo u cevi i iskoristimo za “zeleni” (ekološki, obnovljivi, etc) izvor energije kao što su derivacione mini hidroelektrane. Na šta smo se obavezali Evropskoj uniji.
Možda još gora perverzija je kada se kao obnovljivi izvor energije seku šume, pa se onda koriste kao izvor energije. Obnovljivi izvor? U principu jeste, šuma opet može da poraste, posebno ona plantažna (koja i nije šuma), samo je pitanje – dokle!? Je li ekološki? Teško! I kod nas imamo pandan. Nacionalni parkovi funkcionišu po sistemu rentabilnosti, “planski” seku šume kojima raspolažu, pa umesto šume imamo sve veće proplanke…
Obično pažljivo biram reči, barem u naslovu teksta. Rekao sam neke greške. Da bi se pokrile sve greške malo je jedan tekst, dakle biće o tome još reči. U neke od grešaka upada i sam Mur. On jednostavno ne daje rešenje, osim nečega što je na kraju rekao. Dobro, sve te “zelene energije” su fejk, u suštini ne mogu da zamene fosilna goriva, ispuštanje CO2 i šta onda?!? Ništa osim one priče kako nas ima isuviše, kako smo neka vrsta virusa – što nije eksplicitno rečeno, ali implicitno se može zaključiti iz naslova – ako je ovo planeta ljudi, onda za druga biće nema mesta, pošto su ljudi zli…
Takve priče mogu da imaju dva logična nastavka – onaj recimo desničarski su maltuzijanske teorije, priča o smanjenju broja ljudi. Levičarski bi bile u principu jalove (ali ne sasvim bezopasne!) priče o drastičnoj promeni načina života, “napuštanju kapitalizma” i slično. Jasno je da je Mur bliži levici. Međutim, razlika između ova dva pogleda i nije suštinska. Imaju oni dosta dodirnih tačaka, recimo u odnosu prema poljoprivredi, kako da proizvodimo hranu i šta da jedemo. Treba biti posebno oprezan u “ova vremana” izazvana pandemijom Korone i paničnom reakcijom sistema. Servira nam se da ostanemo kod kuće, da sve može onlajn, pa što ne bi i proizvodnja hrane koju bi isprva pravili dronovi, a kasnije bila praktično sintetička.
Ni ja ovoga puta neću o strateškim rešenjima problema globalnog zagrevanja ni ostalog zagađenja. Taj problem ipak postoji. Recimo samo da postoji mnogo efikasniji ne-fosilni izvor energije koga Majkl Mur nije smeo da pomene, a ni ja neću sada. Takođe, u izvesnoj meri tehnologija može da reši probleme koja je izazvala. Svedoci smo da je kroz istoriju više puta pomogao inženjerski pristup – napravio si problem, onda vidi kako da ga rešiš. Bolje da problem nije ni pravljen, ali to je već mleko koje je prosuto, ne vredi kukati za njim.
Najzad, ima malih stvari koje neće rešiti globalne probleme, ali će pomoći, a posebno mikroklimatski. To bi moglo biti ozelenjavanje, ali još više čuvanje postojećih šuma i zelenih površina (jer drvetu treba vremena da izraste). Svedoci smo da se radi upravo suprotno, iako i mi imamo ekološko ministarstvo i naravno “projekte” s time povezane…
Najzad, promena načina života. Ali ne na neki akcijaški, o-ruk ili moralizatorski način, nego stvarnom promenom prioriteta što će učiniti da širokim slojevima ljudi bude bolje, a ne gore. U prethodnom tekstu pomenuo sam parolu: radi manje, troši manje, živi više! Jedna od posledica ove pandemije pa i one priče o “korisnoj promeni navika” je što se sve više radi od kuće. U idealnom svetu ta kuća bi bila bliže prirodi. Međutim, treba znati da je tehnološki za mnoge poslove to odavno moguće, ali nije zaživelo do sada.
Zašto, posebna je priča, ali sada je, barem privremeno, moralo da zaživi. Videćemo šta će od toga biti, ali ne može se sve raditi onlajn. Zato je moguće da radna nedelja ima četiri dana. Do sada je samo u Finskoj to predložila njihova fantastična premijerka, ali od toga ništa nije bilo. Kod nas je to malo dalja budućnost, jer mnogi mogu samo da sanjaju četrdesetočasovnu radnu nedelju. Manje vozikanja kolima, barem jedan dan, ali zato više slobodnog vremena…
To su stvari kojima bi trebalo da težimo.
Ivan Vukadinović
