Odbranimo šume Fruške gore, prvi deo…

A ko ih napada?

Tekst & fotke: Goran Vučićević & Prijatelji šume

Okupili smo se da odbranimo šume Fruške gore, a da još uvek ne znamo ko ih to napada…

a) JPNPFG?
b) Crkva?
c) Država?
d) Mafija?
e) Testeraški lobi?
f) Brat fabrikant?
g) Strani plaćenici?

FRUŠKA GORA – U KOJOJ SMO CRNOJ RUPI I KOJE NAS SVE ZAMKE ČEKAJU…

Da bi stvorili realnu sliku u kakvom ambijentu se trenutno odvija funkcionisanje JPNPFG moramo se upoznati sa trenutnom situacijom kad je u pitanju zakonska regulativa, kao i sa situacijom u okruženju. Pošto je razlog za pokretanje građanske inicijative sumnja na nezakonitu seču šume i zloupotrebe od strane JPNPFG fokusiraćemo se na problem gazdovanja šumom, iako na Fruškoj gori nažalost postoji i gomila drugih važnih problema o kojima se ni ne priča, a itekako bi trebalo.

Osnovni zakoni na kojim se zasniva postojanje i funkcionisanje nacionalnih parkova u Srbiji:

1. Zakon o nacionalnim parkovima

2. Zakon o zaštiti prirode

Osnovni mehanizam zaštite su sada već čuvene „fantomske“ 3 zone zaštite.

Ako potražite gde su to definisane ove 3 zone zaštite videćete da su one preciznije definisane u Zakonu o zaštiti prirode čl. 35 gde piše za II zonu zaštite da ona „ograničava gazdovanje šumama i šumskim zemljištem“… zakonodavac je očigledno ostavio mutnu situaciju, jer šta je ograničavanje? Kada se pogledaju izvedeni aktuelni planski dokumenti koji su svi odobreni od strane Zavoda za zaštitu prirode onda imamo sledeću situaciju, a to je da ograničenja ni nema… U Planu upravljanja 2011-2020 nailazimo na modifikaciju opisa II zone zaštite gde između ostalog piše „to je najveći deo šumskog kompleksa Nacionalnog parka koji zahteva specifične mere nege i obnove narušenih šumskih ekosistema i staništa značajne flore i faune…“ – u prevodu: funkcija zaštite prirode se svodi na funkciju obnove i nege šumskih sastojina i primarne postaju mere koje obezbeđuju što veći prinos drvne mase sa što boljom sastojinskom strukturom, tj. otvaraju se vrata klasičnoj šumarskoj praksi o kojoj smo već dosta naučili (prinosi drvne mase od oplodne seče i ostalih vrsta seče). Dakle, Zavod za zaštitu prirode stavljanjem potpisa na ovaj planski dokument svesno na mala vrata pušta da priča oko obnove sastojina iz izdanačke u visoku uđe kroz mala vrata na područja u II stepenu zaštite i primarna funkcija ovih područja postaje održivo upravljanje šumama, a sve ostalo postaje sekundarno, pa i očuvanje biodiverziteta nacionalnog parka Fruška gora.

U privatnim komentarima i objavama na Fejsbuku direktor ove institucije Biljana Panjković izjavljuje kako je zakonom dozvoljena seča šume u II stepenu zaštite, prelazeći preko činjenice da to baš i nije tako jasno određeno, tj. predviđeno je da se to za svaki Nacionalni park preciznije definiše, pa čak i zabrani. Spominje se i neki bunt struke iz 2010. kad je eto struka „ustala“ protiv Zakona. Ali je činjenica da je za sve ove godine potpisana i odobrena gomila planskih dokumenata bez ikakvih primedbi kad je u pitanju seča šume u II zoni zaštite. U svojim daljim komentarima ona pominje međunarodne standarde i kako naši zakoni nisu sa njima usaglašeni…

Sve u svemu, struka zaštite prirode se kod nas pošteno obrukala i iskompromitovala poslednjih godina, naročito u svetlu aktuelnih dešavanja gde čak nisu našli za shodno ni da pojasne poziciju u kojoj se JPNPFG trenutno nalazi i probleme sa kojima se susreće. Da vidimo šta se dešava u Evropi kroz primer Rumunije i neke druge primere:

U Rumuniji se nalazi veći deo evropskih prašuma (netaknute šume) u površini od 200.000 hektara, a deo tih evropskih prašuma je i kod nas. Vekovima su ove šume ostale netaknute zbog udaljenosti i teškog pristupa. Ulaskom u Evopsku uniju reklo bi se da će ove šume ostati nedirnute, ali desilo se obrnuto: mnoge evropske drvoprerađivačke kompanije su premestile svoje sedište u Rumuniju i zloupotrebile loš sistem upravljanja nacionalnim parkovima i bukvalno u proteklih 10 godina devastirale šume. Rumuni trenutno seku duplo više nego što je dozvoljeno i uništavaju drevne Karpatske prašume (nakon II svetskog rata bilo je 2.5 milona hektara prašuma u Rumuniji, sad je ostala samo 1/5 tj. pola miliona hektara). Imenovan je glavni krivac i to je državna šumska agencija RomSilva, koja je krovna organizacija za 22 od 29 nacionalnih parkova u Rumuniji, jer preko svog Odseka za zaštićena područja određuje budžete i direktno finansira samo osnovno funkcionisanje, a nimalo mere zaštite ili učešće u projektima. Akcenat je naravno svo vreme na održivom upravljanju šumama, napravljeni su šumski putevi do tih udaljenih oblasti, a na zaštitu se nije dalo „ni 5 para“ – zvuči poznato, zar ne?

Nacionalni parkovi u Rumuniji su uređeni uglavnom od malih „primarnih“ zaštitnih zona oko koji su puno veće tzv. „bafer“ zone u kojima se vrši intenzivna komercijalna seča pod uslovima koji važe i za upravljanje šumama van nacionalnih parkova – zvuči poznato, zar ne?

Ako pogledamo rumunski primer utvrdićemo da je trenutni zakonski okvir idealan za ponavljanje rumunskog scenarija i u našim nacionalnim parkovima, samo treba da stignu drvoprerađivačke kompanije (ili su možda već tu, samo imaju lokalne podružnice).

Izdanačke šume su dobar izgovor za komercijalnu seču

Mađarska je možda prikladnija za poređenje, jer je organizaciono i po ostalim parametrima sličnija nama – osim što su oni članica EU. Elem, ove 2019. godine se i kod njih dešava seča 6.000 m3 stogodišnje šume usred Nacionalnog parka i to sve pod okriljem “oplodne seče” i regeneracije šuma.

Ukratko o tome na: https://dailynewshungary.com/hungarys-oldest-forest-is-chopped-down/?fbclid=IwAR3z4HyimXG2RIcXn9XwEu_tBHNQn2wAcEUXu1VUX6XoP-EcMQByAJEOQLg

SRBIJA vs. ALBANIJA na polju zaštite prirode i kako to da Fruška gora više nije nacionalni park

Otkad je sveta i veka u Srbiji važe ove 2 floskule:

– Mi imamo brojna prirodna bogatstva.

– Albanija je zaostala zemlja i mi smo daleko ispred njih u svakom smislu.

IUCN (međunarodna unija za zaštitu prirode) je osnovana 1948. od strane UN i to je najvažnija svetska organizacija na polju zaštite prirode i upravljanja prirodnim resursima. IUCN je na osnovu svojih strogih kriterijuma prepoznao 6 kategorija zaštite prirodnih područja:

IA – strogi rezervat prirode

IB – zona divljine

II – nacionalni park

III – spomenik prirode

IV – zaštićeno stanište

V – zaštićeni predeo

VI – zaštićeno područje upravljanja prirodnim resursima

Kada se posmatraju naša zaštićena područja mora se napomenuti da naša klasifikacija ne odgovara ovoj međunarodnoj, tj. manje više je “originalna” (mi volimo da budemo originalni jer nam to omogućava da radimo šta hoćemo i kako hoćemo), tako da kad pričamo o našim zaštićenim područjima iz međunarodnog ugla priča stoji ovako:

– Svi naši nacionalni parkovi su po IUCN-u kategorisani (II) jedino Fruška gora nije (tek je predložena), tj. što se tiče IUCN oni trenutno i ne znaju jadni gde da je strpaju.

– Postoje 22 prirodna rezervata u Srbiji (IA) Dakle, što se IUCN tiče naš najstariji nacionalni park Fruška gora to još uvek nije, a pitanje je da li će i da bude (mora prethodno da se zadovolje strogi kriterijumi). Nasuprot tome, ta “zaostala” Albanija ima po IUCN-u 14 nacionalnih parkova i 1 morski park, a da o ostalom ni ne pričamo.

Mislim da je krajnje vreme da ljudi u Srbiji zaborave na predrasude i shvate da mi imamo jako malo i da to malo moramo da sačuvamo, da se po prostornom planu Srbije koji predviđa 12% zaštićenog područja vrlo malo uradilo, da je naše zakonodavstvo kad je u pitanju zaštita prirode još uvek zaostalo i podložno zloupotrebama, da prirodu ne brane čak ni oni koji bi po definiciji trebali da je brane, da naše prelepe planine i biljni i životinjski svet moramo hitno da zaštitimo na pravi način, jer su nas svi u tome već odavno “prešišali”.

Kao podloga svemu ovome što sam izložio pogledajte sledeće linkove:

1. Interaktivna mapa zaštićenih područja u Evropi gde se jasno vidi da je Fruška gora “nekategorisana” http://maps.eea.europa.eu/EEABasicViewer/v3/index.html?appid=07661dc8a5bc446fafcfe918c91a1b1b&displaylegend=true&embed=false

2. Spisak IUCN u Srbiji https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_protected_natural_resources_in_Serbia

3. Spisak IUCN u Albaniji https://en.wikipedia.org/wiki/Protected_areas_of_Albania

Ispred nas su 2 putića: jedan koji nas vodi u smeru da se pomirimo sa trenutnim režimom upravljanja i situacijom da Fruška gora više nije nacionalni park već “tamo nešto tipa zaštićeni predeo”, a da npr. “Bagremara” kod Bačke Palanke ostane priznata po IUCN kao I kategorija, ili da se potrudimo svako u svojim mogućnostima da se sve uradi da Fruška gora dobije status nacionalnog parka ( jer ona ga trenutno ni nema, što se celog sveta tiče).

Nameće se nekoliko pitanja:

– Zašto se u Nacionalnim parkovima poput Fruške gore ne kombinuje konzervacioni sistem i sistem održivog upravljanja u nekom normalnijem odnosu od 3%:97%?

– Zašto su izvori na Fruškoj gori maltene presušili, a trebalo bi da ne zavise od količine atmosferskih padavina, tj. trebalo bi da budu jednako izdašni u svim sezonama? Zašto su maltene svi potoci suvi, čak i najveći?

– Zašto se površinski sloj zemljišta na Fruškoj gori sve više pretvara u prašinu?

– Zar ne bi zaštita vodotokova trebala da bude jedna od primarnih ciljeva zaštite?

KRATKA ISTORIJA RAZVOJA MODERNOG UPRAVLJANJA ŠUMAMA (kako su nas Nemci više puta zeznuli)

Uz sliku iz šetnje do poteza na južnim padinama Fruške gore ispod TV tornja gde je prethodnih godina rađena oplodna seča hrasta i gde nekoliko gorostasa čeka svoju konačnu sudbinu i tzv. “završni sek” par reči….

Slušajući priče o izdanačkim i visokim šumama i oplodnoj seči kao putu ka prirodnoj obnovi šuma na Fruškoj gori čovek se zapita kako to da su oni što o tome pričaju toliko sigurni u to što pričaju – to mora da funkcioniše već bar 300 godina kada se sigurno zna da će sečom jedne parcele za 100-150 godina biti tu fanstastični gorostasi hrasta i bukve.

Istažujući istorijske osnove ovog koncepta naišao sam na dosta materijala, ali sam sve malo “sažvakao” da bi vam uštedeo vreme i živce. Elem, još od ranog XVIII veka u Nemačkoj je zbog nedostatka resursa usavršen koncept tzv. “naučnog šumarstva” kao zamena za “eksploataciono šumarstvo” koje se dotle primenjivalo u celom svetu.

Taj novi koncept je podrazumevao sledeće:

Sadnja, proređivanje i seča u blokovima istodobnih stabala podjednake površine.

Blokovi su sađeni monokulturama brzorastućih vrsta (picea abies, pinus sylvestris). Višegodišnjom primenom ovog koncepta došlo se do rezultata da se kontinualno dobijala podjednaka količina stabala optimalne dužine optimalnog kvaliteta. U roku od nekoliko decenija proizvodnja je udvostručena, a cela Evropa je počela da uvozi nemačke šumarske stručnjake i da uči svoje stručnjake na novoosnovanim šumarskim fakultetima ovom “revolucionarnom i efikasnom” konceptu upravljanja šumama. U narednim decenijama zbog recesije i rasta troškova proizvodnje, uvoza iz Rusije i ostalih zemalja gde se primenjivalo “eksploataciono šumarstvo” ruši se tržište drvima u Nemačkoj, ali se javljaju i ostali problemi prouzrokovani prvenstveno monokulturnom prirodom uzgoja:

– Iscrpljivanje šumskog tla.

– Zaraze i bolesti.

– Slabost na vetrove, mraz i sneg.

Uskoro se počinje pričati o alternativnom pristupu, novim konceptima i naučnici koje predvodi Karl Gayer sve su glasniji u zahtevima za “povratak prirodi”.1920. profesor Alfred Möller artikuliše ove principe i donosi novi koncept tzv. “stalno prisutne šume”, sa sledećim ključnim elementima:

– Kontinualna selektivna seča umesto periodične čiste seče.

– Prirodna obnova umesto sadnje.

– Raznovrsna sastojinska struktura u smislu doba i visine.

– Višekulturna sastojina adaptiranih vrsta umesto monokulture.

– Maksimiziranje održivog prinosa u smislu kvaliteta umesto zapremine.

Möller nažalost ubrzo umire (1922) pre nego što je koncept i testiran, ali polemiše se u akademskih krugovima još nekoliko narednih godina i samo mali broj vlasnika šuma usvaja ovaj koncept i počinje da ga primenjuje. Dolaskom nacista na vlast, ovaj koncept uz izvesne modifikacije i dopune dobija snažnu državnu podršku i bezuslovno počinje njegova primena u celoj nacističkoj Nemačkoj. Iako se slični paraleni procesi dešavaju istovremeno i u SAD, za nas su kao i u mnogim drugim stvarima uticajni bili samo ovi nemački i nakon II svetskog rata u celoj Evropi usvaja se ovaj koncept kao zvanična doktrina upravljanja šumama.

Dakle, od ideje, pa do nacističke implementacije i sve do danas je prošlo nepunih 100 godina, što znači da još ni nemamo stablo koje je nastalo po ovom konceptu starije od 100 godina, ali se konceptu slepo veruje i u njegovo ime seku stabla stara 150 i 200 godina. Nakon nekoliko promašenih koncepata upravljanja šumama kroz istoriju i nanetih generacijskih šteta šumama u Evropi mi možda nećemo biti svedoci uspeha ovog koncepta, već učesnici propasti istog – propasti naših šuma.

Prirodi je dosta naših eksperimenata, lako je stručnjacima da se zaklinju u uspeh nečega što će svoju konačnu potvrdu ispravnosti dobiti tek u dalekoj budućnosti…Eksperimentu zvanom “Održivo upravljanje šumama” jednostavno nije mesto u zaštićenim područjima u toj formi i tom intenzitetu, mora se primeniti puno blaža varijanta mera nege i zaštite koja ne uključuje mere prirodne obnove oplodnom sečom. U II zoni zaštite na Fruškoj gori nema mesta ovim merama upravljanja. Tu se nameću mnoga konkretnija pitanja:

– Nacionalni park Fruška gora je za državu prvenstveno šumsko područje kojim upravljaju šumari po godišnjim i desetogodišnjim planovima koje opet kroje šumari. Kada će upravljanje Nacionalnim parkovima da postane briga prirodnjaka, umesto šumara?

– 25% šuma Fruške gore je u vlasništvu Fruškogorskih manastira koji su odmah nakon restitucije dali te iste šume u zakup privatnom preduzeću koje se bavi eksploatacijom drva. Da li iko ima uvid u razmere seče od strane privatne firme (zakupca) čiji je jedini interes profit u restituisanim šumama Fruške gore i koja je uloga i koje su uopšte mogućnosti kontrole JPNPFG na tom delu nacionalnog parka?

– Šumarska struka je inventurom utvrdila da je 90% šuma izadanačkog porekla i staro i 70% planirane seče čini tzv. “oplodna seča” čiji je cilj konverzija “izdanačke šume” u “visoke šume”. Sve ovo se prvenstveno odvija u II stepenu zaštite, tj. zaštićenom području. Da li ustanove za zaštitu prirode znaju šta se STVARNO radi i kako se STVARNO radi na Fruškoj gori? Da li i oni ponekad svrate na Frušku goru? Koja je uloga Zavoda za zaštitu prirode i ostalih stručnih institucija osim da poput mudrih indijanaca posmatraju sva ova dešavanja i samo ponekad sa susednog brda pomere obrvu ili uzdahnu duboko?

I na kraju ovo dela nekoliko konkretnih pitanja za Zavod za zaštitu prirode Vojvodine i ostale institucije koje bi trebale da se bave ovom problematikom. Pustili ste da šumari “vode kolo” kada je Fruška gora u pitanju, pa bih vas molio da nama “neukoj raji” razrešite sledeće dileme:

– Da li retke ptice lepše pevaju, a cveće je šarenije i mirisnije u “visokim” nego u “izdanačkim” šumama?

– Da li je flora i fauna raznovrsnija u “visokim” nego u “izdanačkim” šumama?

– Da li je degradacija šuma Fruške gore koja je prepoznata od strane šumarske struke istovremeno i degradacija biodiverziteta?

– Da li vi stvarno smatrate da o Nacionalnim parkovima treba samo da se brinu upravljači ili bi vaša uloga u tome trebala da bude puno značajnija od pukog potpisivanja planskih dokumenata i pravljenja naučnih studija?

– Kad ćete prestati da u javnim nastupima krivite JPNPFG zbog jurenja za profitom, a početi da upirete prstom u državu i da tražite veći procenat budžetskog finansiranja za zaštićena područja?

– Zašto ne ulažete bar deo energije za edukaciju ljudi koji su zainteresovani za zaštitu prirodne sredine i na mestima poput ovog, ili ste vi iznad svega i to nije vaš nivo?

Da li mirno spavate?

Na pitanje sa početka – od koga branimo šume Fruške gore, zaključak bi bio sledeći: šume Fruške gore ugrožava nedovoljno transparentno zakonodavstvo, nedovoljna angažovanost kontrolnih institucija i neodgovarajući upravljački mehanizmi usmereni pre svega ka komercijalnoj eksploataciji drvne građe, bez dovoljno brige o zaštiti biodiverziteta. I sve to pod izgovorom pretvaranja izdanačkih šuma u visoke, a bez odgovarajućih praktičnih rezultata koji bi opravdali tako kontraverzne metode ogoljavanja nacionalnog parka.

Hoćemo da sačuvamo naše šume, hoćemo da uživamo u pogledu na gorostasne šumske divove i ne želimo da nam kažu da su „dorasli“ za seču jer to je pola istine, jer je to neistina. Želimo da vidimo zagrljaj lijane i hrasta u njihovoj punoj snazi. Nećemo da čekamo narednih 150 godina da vidimo taj zagrljaj, jer nemamo toliko vremena. Želimo nove šume, pošumljenost koja će obezbediti adekvatan kvalitet vazduha u gradovima u Srbiji, čistu vodu i zdravu životnu sredinu. U tom kontekstu zahtevamo od nadležnih dužnu pažnju i posvećenost, evo naših predloga…..

ŠTA ČINITI?

Za početak:

1. U postojećim zakonskim okvirima insistirati na pooštravanju mera zaštite, tj. ukidanju seče u II stepenu zaštite jer za to ne postoje nikakve zakonske prepreke, što se postiže izmenom planskih dokumenata donetih od strane JPNPFG, tj. izradom novih. JPNPFG i dalje ostaju prihodi od održivog upravljanja šumama u III stepenu zaštite, između ostalog.

Na taj način bi bili ispoštovani i međunarodni standardi, gde po IUCN nacionalni park mora da ima bar 75% zona „bez intervencije“, ili da je u planu da to dostigne. Fruška gora bi ukidanjem seče u II zoni zaštite i ostalim merama u skladu sa ovom odlukom imala 70% zona bez uticaja čoveka.

Da pomenemo primer Bavarskog nacionalnog parka: prvi nemački nacionalni park ima gotovo istu površinu kao JPNPFG, ali je u proteklih 20 godina „ogoljeno“ 10 puta više šume nego na Fruškoj gori (oplodne seče) da bi tek u novembru 2017. godine doneta odluka da se 68% površine stavi u zonu bez intervencije, sa ciljem da 2027 taj procenat bude 75%.

2. Pokrenuti inicijativu za izmenu zakona gde bi se obezbedilo na sistemskom nivou, tj. za sve nacionalne parkove u Srbiji bi važilo da je zabranjena seča u II stepenu zaštite, što uključuje i šume u privatnom vlasništvu, na primer šume koje su restitucijom vraćene Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

3. Pokrenuti inicijativu za donošenje novih zakona koji će biti usklađeni sa aktuelnim međunarodnim standardima iz oblasti zaštite prirode. To zahteva izmenu Zakona u kontekstu zabrane komercijalnih seča šume u svim nacionalnim parkovima i zaštićenim područjima u Srbiji i teže sankcije za prekršioce, veću transparentnost poslovanja i jače kontrole upravljanja zaštićenim područjima od strane nezavisnih tela, uz obaveznu kontrolu usklađenosti sa propisima EU i rotaciju nadležnih inspektora kako bi se blagovremeno sprečio sukob interesa.

4. Uticati na svim nivoima da se unapredi funkcija zaštite u Nacionalnim parkovima i obezebede sredstva za povećanje stručnog osoblja koje će se baviti ovim problemima, možda čak i napraviti objedinjenu stručnu službu za sve nacionalne parkove koja će biti finansijski nezavisna i maksimalno fokusirana na zaštitu u nacionalnim parkovima Srbije.

Što bi podrazumevalo između ostalog i sledeće:

Izradu odgovarajućeg modela upravljanja nacionalnim parkovima (uključujući najmanje: optimalan broj i strukturu zaposlenih, bolje mehanizme kontrole planskih dokumenata, transparentnije modele finansiranja, efikasnije kontrole raspodele sredstava i slično);

Učešće građanskih inicijativa u Savetima upravljanja u nacionalnim parkovima i rotaciju pojedinaca u tim savetima kako bi se smanjila mogućnost zloupotreba;

Izradu nacionalne strategije za pošumljavanje i institucionalizovano uključivanje širih slojeva društva u aktivnosti vezane za pošumljavanje i zaštitu životne sredine.

Neophodno je konkretnije uključivanje građana u političke aktivnosti formiranjem Saveta koji bi imali mogućnost učestvovanja u donošenju i/ili preispitivanja političkih odluka donetih u prethodnom periodu, u određenim vremenskim intervalima, svakako češće od redovnog izbornog procesa. Izabrani predstavnici građana delovali bi volonterski, a da bi se sprečio bilo kakav sukob interesa, bili bi podložni i redovnoj rotaciji nakon demokratskog biranja od strane zainteresovanih predstavnika građanskih inicijativa i predstavnika.

Mehanizme za to tek treba razviti, tako da se obezbedi učešće građana u preispitivanju donetih odluka, suštinski a ne formalno, kako bi se utvrdio njihov uticaj i realni efekat. Osim toga, građani moraju da imaju pristup mehanizmima za donošenje odluka, blagovremenim učestvovanjem u radnim grupama i diskusijama vezanim za sve najavljene izmene zakona i regulative od značaja.

VRATIMO PRIRODI VIŠE – AUSTRIJSKI PRIMER RAĐANJA “NOVE” PRAŠUME

Kalkalpen NP u Austriji je osnovan 1997. i on je najveća oblast pod šumom u Centralnoj Evropi. Površina nacionalnog parka je 20.825 hektara, od čega je 80% šuma.

Ove šume su odabrane kao jedinstven prostor u Evropi za restauraciju prašume, sa ciljem da se vremenom ovde “rodi” sekundarna prašuma. Za ovu odluku je bilo ključno postojanje 8 područja pod šumom u vidu primarne prašume. tj. šume netaknute ljudskom rukom još od ledenog doba, ali je njihova ukupna površina simbolična (37 hektara). Ta mala primarna prašuma je trebala da posluži kao jezgro ekstenzivne prirodne prašume koja će tu biti u budućnosti. Odlučeno je da se 13.000 hektara Nacionalnog parka proglasi divljinom, što je podrazumevalo sprečavanje bilo kakvog direktnog ljudskog uticaja na šume, drveću je dozvoljeno na toj ogromnoj površini da raste, stari i umire baš kako je to u prirodi oduvek bilo. Ovo mrtvo drveće je dalje bilo osnov za brojne učesnike u lancu ishrane koji se oslanjaju na baš ta mrtva stabla i biodiverzitet je u stalnoj ekspanziji.

Jedna trećina svih šumskih organizama je direktno ili indirektno zavisna od postojanja mrtvih stabala. Zbog intenzivnog upravljanja šumama od strane čoveka mnogi od ovih organizama su nestali, ili je njihov broj smanjen na minimum. Nedavna istraživanja kazuju da je u ovom NP količina drven mase ovih mrtvih stabala 30 kubika po hektaru, što je 3 puta više od proseka za ostatak austrijskih šuma. Nije samo masa u pitanju, bitan je i kvalitet: mnoge životinjske vrste zahtevaju snažna stabla prečnika većeg od 20cm da bi preživele.

Ono što je najlepše u celoj priči i što je dalo dodatni značaj svemu ovome je spontani povratak risova, tj. 2 mužjaka risa nekoliko godina nakon uspostavljanja nacionalnog parka. U narednim godinama je ubačeno i nekoliko ženki risa da bi se stvorila stabilna populacija risova na ovom području.

Dakle, neko u Austriji je odlučio pre 20-ak godina da zaštiti 20 hiljada hektara prirode, da sa 13 hiljada hektara izbaci šumare iz priče i sve prepusti prirodi i gle čuda: sve je u redu 🙂

Nacionalni park Fruška gora je po površini jedva nešto veći od ovog austrijskog, ali umesto 80% u režimu I stepena zaštite ima samo 3%. Zašto smo tako škrti i zašto prirodi ne vratimo u većem procentu ono što je njeno to je stvarno teško opravdati. Vratimo prirodi više i priroda će nam dati više – tako se razmišlja u ekološki osvešćenim državama.

Zašto ne bi na Fruškoj gori neka od postojećih ostrvaca u I stepenu zaštite značajno proširili i vratili prirodi da ona reguliše i upravlja. Fruška gora ima tu mogućnost jer postoji prostor na čiji račun se neke od površina u I stepenu zaštite mogu značajno proširiti. Ako to uradimo možda se i nama vrati ris za koju godinu – i to onaj manje besan, vojvođanski.

Odbranimo šume Fruške gore, prvi deo…

A ko ih napada?