Ruža u intarziji & stih koji se ne prevodi

Izumitelju stiha koji se ne prevodi, obožavatelju ruže u intarziji, panonskom princu, astronautu sa planete b52, mornaru davno presahlog mora čiji valovi nose dalje od snova, ka naličju vremena, na onu stranu večnosti…

Uz odgovor na večito pitanje: “kako te zovu”? “Zovu te oni koji te vole, dok te oni drugi ni ne zovu, što je i dobro, jer te nisu zvali ni kad su trebali, a kamoli će sada.”

Na ovim prostorima, potrebno je umreti da bi se saznalo da vrediš.

Drugačije ne ide, možeš svet da postaviš naopačke, sistematično i studiozno u svakoj postavci na vrh isplivavaju oni sa najdebljom kožom otpornom na stid i najbesramnijim mogućim poimanjem morala. Ali onaj koji životom svojim svedoči i primer daje, u teškim i smutnim vremenima u kojima odavno nije upitno to da li bi dušu prodao ko, drugačije nije ni mogao, nego da smrću posvedoči, kao što je i životom svedočio, da postoje oni koje vrag ne može da kupi.

Prizemna paorska duša sa pogledom sokola iznad ravnica, zaneta titrajima zvezda danica i blagog povetarca nemirca, nije ni mogla drugačije nego svoje zasluge pripisati nama i tako nas iz trunja i blata kojima smo okruženi rasli, uzneti među zvezde i bogove, nošene tim laganim lahorom, povetarcem nemircem, vesnikom nekog zvezdanog vremena u kojem se još uvek cene poštenje, čast i vrlina, a lepota i hrabrost spašavaju svet.

Video si dobro sa te visine, neumorni vesniče dostojnog vremena, obraćajući se svetlu u nama, okružen mrklim mrakom u kome smo se zajedno našli, da jedino u tom svetlu leži spas, kada svaka druga luča i svaki drugi sjaj zgasne. “Ono što je sjajilo, ono što je grajilo, samo se pritajilo” rekao si i prizvao u taj sveti rat dostojne, rekavši im da u njihovoj prividnoj nemoći leži sva moć, sveta moć prizvana od samog gospoda… 

Uz tvoj nepristanak, ni mi nismo pristali na kojekakve osrednjosti, nego smo tražili smisao, najdublje u sebi što smo mogli. I kada bismo ga našli na trenutak, pa izgubili, tražili smo dublje, a ti si išao sa nama na te daleke puteve, iako se nikada nismo sreli i nikada nismo makli iz ovog jednog, istog malenog grada, daleki rođače po lozi onih iz svetlosnog semena uzgojenih, genima Dunava vođenih. Šta još o tome dodati, sem da nas je takve sad lako prodati, ali nas je teško kupiti, majstore.

U ime svih nas, koji smo pred život istupili naježeni i razdrljeni kao pred streljački vod u zoru, strahom nepromenjeni dok metak putuje, pišem ti ovaj poslednji stih u prozi, kao lament i kao odu, kao što sve tuge i sve radosti zajedno dođu i zajedno odu.

 „Postoji plan da je anđeli ukradu i bar na čas vrate među njih“ rekao si kada ti je bilo najteže, bez osuda, bez traženja krivca, bez mržnje, a lepota te misli odzvanjala je kroz hodnike Persefonine i Hadove, gde si zašao bez straha, da otkriješ naličje vremena i spasiš voljenu od mraka. 

Izabrao si hrabro, viteški, tajnovit drum samo najboljima sklon i kao drugu stranu te medalje, priče koje su iz zlobnih ustiju u horu odbijale o tvrđavu što si neumorno gradio za čiste, neokaljane, svetle. Za one kojima su pradedovi bili divovi što su svoj dom od snova gradili visoko iznad proseka, daleko iznad kaljuge besmisla u kojoj se već dugo, po dobro poznatom scenariju i davno definisanoj proceduri, vrtimo poput miševa u kavezu.

Svikli na ratove i grubosti, agresija nam je bliska, rat zapisan u genima, surovost jasna, a među takvim kulisama, sa tim scenariom, jednostavnost vere koju si propovedao u smešnoj predstavi koju živimo, delovala je kao uvreda, šamar u lice zlu, zbog čega se neumitno gori na lomači u svetu nakrivo nasađenom, prijatelju i pesniče.

Kao da bajku živimo naopako dok nas neka nova kolektivna nevolja ne podseti ko smo, pa više nismo „sumorna lica nasamo sa gresima“ nego razumemo bližnjega svog, kao da je neko uklonio koprenu besmisla i pokazao nam da smo jedno sa njim, tim svojim bližnjim.

„A perce anđela je teg spram svih zemaljskih tegova…“ rekao si i nema toga među nama koji poruku nije razumeo. Kao protivteža, kontrateg na olovnom kantaru ljudskih greha gde se kao besne oluje kovitlaju mržnje, zločini, predrasude i gresi, gde je svako svakome neprijatelj i gde svako u svakoga sumnja, učio si nas svojim životom svedočeći, kako se čuvaju i brane vrednosti kao što su  ljubav, čast, porodica, vera, sve one ideje koje je tako lako prodati, a tako teško kupiti na večitom ringišpilu života.

Tvoja je zaostavština paučina satkana gudalom violine, čipkastom pozadinom strasti oslikana ruža u intarziji na hrastovom krevetu što kao šajka nosi međ’ oblake i seme proklijalo iz jednog tajnog drveta u grudima, u bistrookim, ćutljivim novim klincima, tvojim i svojim.

Svako od nas koje je dotakla ta nežnost, ta strast i taj bes, razumeju i tišine i ćutanja u kojima si najglasnije govorio, u koje si nas uvodio kao u predvorja bajki satkanih od te paučine, čipki i strasti, ljubavniče. 

Godine lavova, vina i makova tek dolaze, prošetaće laganim korakom kao carski poručnik sa svojom draganom petrovaradinskim mostom, nošene dahom mladih, uobraženih i veštih što će znati i umeti mnogo bolje da cene ono što mi nismo znali, da skriju gral u tajnim odajama, u beskrajnim lavirintima snova i tako sačuvaju ono što je vredno od nedostojnih, dostojniji od dokonih, lakomislenih i nesvesnih, onako kako mi nismo umeli, ali smo tu tajnu ipak negde, duboko u sebi naslutili.

Glupe su podele na naše i njihove (a mi nismo glupi), jer biti svoj, kao onaj mali nespokoj i biti, naš, ničiji i svačiji, to je ta mudrost do koje si nas vodio, pesniče. 

Nisi bio ni njihov ni naš, a pripadao si svima. Taj osećaj jendote, božanskog imali su mnogi dok se komično tako lako i dragoceno spajalo sa tragičnim, onako kako to jedino život ume da pomeša, a srce pesnika da razume, u tvojim pesmama, na tvojim putovanjima, sretniče.

Zadojena, odgojena stihovima čija me duboka iskrenost očarala, opčinila, osmehom i suzom vođena na tom predugom balu pod maskama i grimasama, gde su svi neko drugi, gde smo svi ono što nismo, zahvalna do beskaraja za seme posebnosti koje si usadio u ovim grudima, u našim kolektivnim snovima.

„To su lepi snovi“, rekao si, „šteta da se ne ostvare makar nekima“ i tako zauvek opredelio sudbinu spasenih, u večnost zagledanih, a ima nas i biće nas tek.

Tvoji bistrooki, ćutljivi, nenametljivi, u čijim grudima dremaju vekovi, a pod kapama se baškare lavovi oduvek su bili tu, samo su se primirili, pritajili, ućutali dok nisu uzrasli. 

Oni kojima je seme te posebnosti zauvek nakalemljeno na grane,  čije će krošnje braniti i hladiti od jare i nesnosne žege generacije koje dolaze, oni kojima si poeziju gudalom violine utkao u gene, koji skupa sa Dunavom teku i kada stoje, oni kojima su sloboda i ljubav urasli u vene. Oni koji skupa s tobom, samo za večnost postoje.

“Toliki svet umro – pa šta im fali…” A kamoli takav jedan, za kojim zvezde prašinu posipaju, put ka nebesima utiru i pesmom labuđom tuže, a sa neba se kao njihov neprolazni sjaj, cakle tvoji ideali.

Pa šta ako si umro pesniče, živeće tvoji snovi i tvoji stihovi u svim tim bistrookima i neprilagođenima.

Nema mesta patetici, znamo sve – svesni ćutljivih i neprilagođenih, prozvaće nas kao što su i tebe, kojekakvi jeretici da smo nevernici i lole –  tako je oduvek bilo i moralo biti, na toj vrteški silnih ljudskih osrednjosti i nedostojnosti, takvi kao ti se moraju prozvati, izdati, prokazati, omalovažiti, srozati. 

Svesti na meru te osrednjosti i nedoličnosti, jer je svaki iskorak u večnost, uvreda za one koji u predvorju pakla već stoje.  Ali za one koji na vratima raja postoje, rasute kao seme po širokoj njivi gospodnjoj, sve je ravno kao severni banat i mirna je bačka, kad je pred riznicom neba barikada.

Jer na posletku, kao što si rekao, na karti neba mi smo tačka, a snovi su kao i reči, na toj vrteški života, lepa šarena igračka.

I sad jedna krupna tačka.

Za najvernijeg među nevernicima i najnevernijeg među vernicima, koji je uvek terao po svom i klanjao nikom, iako je u svim vremenima u kojima je živeo važila parola “kako digneš glavu, stegne te oko muda !”

Sve što si rekao, što si pevao, ćutao, mi smo jasno čuli. Ili je to bio neko drugi, neprolazan i beskrajan, koji je kroz tebe pojao o ljubavi i vrlini, arhanđelskim glasom, verniče, lučonošo, vrli panonski prinče. 

Jedan jedini, Nenadjebivi. 

Đorđu Balaševiću, heroju našeg odrastanja